U ustavno-demokratskim poretcima, funkcionalna diferencijacija vlasti i institucionalna autonomija predstavljaju kamen temeljac političkog pluralizma i garanciju zaštite građanskih prava. Kada se ti mehanizmi razgrade, a celokupan sistem se personalizuje i centralizuje, država prestaje da bude institucija svih, a postaje instrument jednog. Srbija se danas upravo nalazi na toj tački – institucionalna forma je očuvana, ali joj je suština ispražnjena.
U javnom i političkom prostoru dominantan je narativ jedinstva, odlučnosti i „lične odgovornosti“, iza kojeg se, međutim, skriva duboko antidemokratski obrazac vladavine.
U tom modelu, jedan akter ne samo da simbolički predstavlja državu, već efektivno upravlja svim njenim segmentima. Njegova figura se pojavljuje kao komandni centar izvršne vlasti, ali i kao neformalni zakonodavac, selektivni tumač ustava, arbitar javne debate, moralni korektor društva, pa čak i kao dirigent emotivne atmosfere nacije.
Takva personalizacija moći nije samo politička anomalija – ona je simptom sistemske patologije. Kada predsednik de facto preuzima ulogu premijera, ministra unutrašnjih poslova, direktora policije, glavnog tužioca, predsednika stranke, urednika nacionalnih medija i, povremeno, komentatora sportskih i kulturnih događaja – jasno je da ne govorimo o demokratskom liderstvu, već o autokratskoj praksi.
U tom kontekstu, institucije ne funkcionišu kao nezavisni nosioci javnog interesa, već kao refleksi volje jednog centra. Parlament je reduciran na aklamativni aparat, sudstvo na logistiku političkih obračuna, mediji na megafon jednog narativa. Javne politike se ne oblikuju kroz analitičke procese i stručne konsultacije, već kroz dnevne impulse i lične afinitete. Kritika se tumači kao izdaja, neslaganje kao subverzija, a neutralnost kao slabost.
Kada je jedan čovek sve, onda država prestaje da bude sistem. Ona postaje persona. To nije ni nova ni originalna pojava – kroz istoriju su mnoge države sličnim putem krenule, uvek sa istim ishodom: urušavanjem institucija, porastom klijentelizma, depolitizacijom društva i, naposletku, krizom legitimiteta.
Sistem u kome je predsednik istovremeno i tvorac zakona, i njegov tumač, i njegov promotor; u kome je medijski prostor pod njegovom direktnom ili indirektnom kontrolom; u kome se granice između države, partije i ličnog autoriteta brišu – nije demokratski, čak i ako formalno poštuje neke procedure izbora.
Politička realnost Srbije više ne može da se analizira kroz klasične kategorije predstavničke demokratije. Radi se o hibridnom režimu u kojem su demokratski ukrasi sačuvani, ali bez demokratske funkcije. Izbori postoje, ali nisu slobodni; parlament postoji, ali ne odlučuje; mediji postoje, ali ne informišu; pravosuđe postoji, ali ne presuđuje po zakonu, već po očekivanju.
U takvom sistemu, građanin više nije subjekt političkog života, već pasivni konzument narativa. On ne bira između političkih opcija, već potvrđuje lojalnost političkom monolitu. Društvo u kojem „jedan zna sve, vodi sve, odlučuje sve i komentariše sve“ jeste društvo bez autonomije, bez diferencijacije, bez pluralizma – društvo u kojem je svaki oblik alternative stigmatizovan kao pretnja.
Ako politička moć jednog čoveka postane jedina konstanta, onda je svaka promena – sistemski rizik. A kada društvo počne da percipira promenu kao opasnost, a stagnaciju kao sigurnost, ono je već odustalo od demokratije.
