U trenutku kada vlast odluči da spomenik Stefana Nemanje „prošeta“ autoputem uz pomoć veštačke inteligencije, nije reč o kreativnoj dosetki, nego o simptomu političkog sistema koji je realnost zamenio scenografijom. Politička teorija poznaje razliku između legitimiteta zasnovanog na rezultatima (output legitimacy) i legitimiteta zasnovanog na proceduri i utemeljenosti institucija (input i throughput legitimacy). U našem slučaju, režim svesno napušta oba i traži utočište u trećem, najmanje održivom: legitimitetu percepcije. U takvom okviru nije presudno šta je urađeno, već kako je upakovano; ne koliko je građanima olakšan život, već koliko puta je u kameru uhvaćen kadar koji treba da zameni stvarnost. Spomenik koji korača autoputem postaje paradigmatičan prizor te zamene: umesto politike – animacija, umesto odgovornosti – efekat.
Instrumentalizacija istorijskog nasleđa u svrhe dnevne propagande, naravno, nije izum ove vlasti. Međutim, specifičnost današnjeg trenutka je u tehnološkoj ubrzanosti i medijskom ekosistemu u kojem se brzina i vizuelna upadljivost nagrade više od sadržaja. Vlast je to razumela i odlučila da određene granice više ne postoje: ono što je trebalo da ostane u domenu dostojanstvenog sećanja pretvara se u pokretne slike za kratkotrajno uzbuđenje. Time se menja i sama priroda političke komunikacije – ona više nije razmena argumenata, već proizvodnja šok-kadrova koji treba da zateknu, zabljesnu, a potom ispare, ostavljajući tek osećaj da je „nešto veliko“ viđeno. Politika je pretvorena u industriju doživljaja.
Morate biti ulogovani kako biste videli ovaj sadržaj
Ulogujte se ili se registrujte! Potpuno besplatno.
