Ova pojava nije nova, ali postaje sve izraženija u vremenima društvene nesigurnosti i slabe institucionalne kontrole. Narcisi traže divljenje, manipulatore pokreće potreba za kontrolom, dok psihopate ne osećaju empatiju. Zajednički imenitelj svima njima je – želja za moći. Upravo zato politika postaje privlačna kao sredstvo samopromocije, a ne kao poziv na služenje.
Posledice su ozbiljne: odluke se donose na osnovu ličnih interesa, ne po meri građana; javni diskurs postaje ispunjen poniženjem, lažima i emocionalnom manipulacijom; a narod, umesto da se oseća vođeno i zaštićeno, biva izmanipulisan i zbunjen.
Zato je danas najvažniji zadatak naroda – da nauči da prepoznaje ovakve profile među liderima. Psihološka pismenost i medijska edukacija moraju postati deo obrazovanja i javne kulture. Jer samo narod koji zna da razlikuje autoritet od autoritarnosti, harizmu od egocentrizma, i brigu od kontrole – može da bira bolje i sigurnije za svoju budućnost.
Jer demokratija ne počiva samo na glasačkom listiću, već i na budnosti uma.
