Lokalni politički preletač, a možda i narodni poslanik (verzija: od opozicije – ka opoziciji)

U domaćem političkom folkloru, preletanje je postalo isto toliko svakodnevno koliko i zagušenje u Beogradu – svi ga vide, svi ga osećaju, a niko se više i ne trudi da ga objasni. Međutim, poseban evolutivni stadijum preletača zaslužuje našu pažnju: opozicionar koji preleće u opoziciju. Da, dobro ste pročitali – ne u vlast, ne za direktorsku funkciju, ne zbog “nacionalnog interesa”, već iz jedne kritike u drugu, iz jednog moralnog uzvišenja u drugo, kao putujući propovednik istine koja, čini se, zavisi isključivo od trenutne izborne matematike.

Fenomen “Horizontalnog preletača”

Tradicionalno, preletač ide vertikalno – iz opozicije u vlast, sa lokalnog nivoa u Beograd, od mržnje prema Vučiću do fotografije s njim u prvoj klupi. Ali ovaj novi soj političkog migranta bira lateralni manevar: iz jedne opozicione stranke u drugu. U tom potezu nema funkcije, nema koalicije sa SNS-om, nema ni službenog automobila. Pa zašto to radi? Odgovor je jednostavan: jer može.

Kao što jedan poznati analitičar reče, „U Srbiji su ideologije kao signal kod kablovske – kad ne valja jedan paket, samo prebacite kanal.“

Izgovor kao temelj delovanja

Kada se opozicioni preletač suoči sa pitanjem „Zašto ste napustili svoju stranku?“, odgovor dolazi automatski, kao unapred programirani narativ:

• „Nisam video perspektivu.“
• „Ne verujem više u tu vrstu politike.“
• „Nisam se pronalazio među tim ljudima.“
• „Zalažem se za jedinstvo opozicije, a oni to ne razumeju.“

Naravno, u pozadini svega je često mnogo jednostavnija priča – treće mesto na listi umesto drugog, nedostatak uvida u Google Drive kampanje, ili neprijatna činjenica da niko nije lajkovao njegov status o „slobodnoj Crnoj Gori“.

Ideološki salto mortale: Od leve desnice ka desnoj levici

Na početku karijere, bio je levičar. Zatim građanista. Zatim patriota. Pa liberal. Pa aktivista. Pa „nezavisni odbornik“. Sada je „tehnička podrška novom okupljanju opozicije“, što je srpski eufemizam za: „Nisam više tamo, ali dajte mi da ostanem relevantan.“

On nije preleteo – on se redefinisao. Kao politički Rubikova kocka, prilagođava se svakom ko ga okreće. U jednom trenutku, izjašnjava se kao „oštar kritičar svih vlasti“, da bi već sledeće nedelje bio glavni govornik opozicionog okupljanja koje se ograđuje od opozicije. Savršeno paradoksalno – i zato savršeno srpski.

Publika koja (ne)primećuje

Zanimljivo je da birači, iako frustrirani, često ostaju tihi posmatrači ovog fenomena. Jedan dan je njihov lokalni opozicionar gorljivo napadao sve druge opozicionare, a već sledeći – sa istim žarom napada bivše saborce.

To bi, u normalnim demokratijama, izazvalo skandal. Kod nas? To izazove novi press u lokalnom kafiću i eventualno još jednu stranačku grupu na Viberu.

Cilj igre: Mandat (ili makar status odbornika)

Poenta preletanja unutar opozicije nije (uvek) da se dođe do vlasti – nekad je cilj jednostavno da se ostane na listi. Opozicija je često tanka s kadrovima, pa svaki bivši opozicionar postaje potencijalni “novi-stari” saveznik. On nije loš – samo je bio „napaćen unutar stare strukture“. Sve se prašta, ako treba da se popuni lista. Tako bivši kritičar postaje sabornik, pa potencijalni odbornik, a ako baš zatreba – i narodni poslanik „nezavisne opozicije slobodnog karaktera sa izrazito demokratskim potencijalom i evropskom perspektivom“.

Preletanje bez uzletanja

Politički preletači koji migriraju unutar opozicije možda ne ruše sistem, ali sigurno podižu jedno važno pitanje: da li su ideali samo dekor, a personalne sujete glavni politički kapital? Ako se opozicija bavi više sobom nego režimom, ko će se onda baviti građanima?

Jer, na kraju dana, birača ne zanima u kojoj se partiji neko nalazi – već da li zna da reši komunalni problem, da li razume inflaciju i da li ume da kaže nešto, a da ne počne sa „ja sam još pre dve godine rekao…“

A naš lokalni opozicioni preletač? On i dalje preleće. I pazi da se ne opeče.

P.S. Ako ste se prepoznali u tekstu, nemojte da se ljutite – sledeće nedelje prelazimo na temu “Stranački lideri koji se ponašaju kao vlasnici NVO-a”. I da, i to će biti satira. Ili ne baš.