Nakon godina tokom kojih je levica sprovodila testove vlastite ideološke čistote, smanjio se broj nezavisnih birača i umerenih republikanaca koji bi sada bili spremni da se priključe antitrampovskoj koaliciji. Progresivne demokrate mogle bi na kraju da se nađu same naspram Trampovih antiustavnih ili antidemokratskih postupaka, a to neće biti dovoljno
Promena na izbornom tiketu Demokratske partije donela je novu energiju ovoj stranci i izbrisala prednost u anketama koju je bivši predsednik Donald Tramp imao nad svojim naslednikom na toj funkciji, Džoom Bajdenom. Ima mnogo toga hvale vrednog u životnim pričama, karijerama i predizbornim nastupima Kamale Haris i Tima Volsa; u tim govorima njihov fokus je na borbi protiv siromaštva, poboljšanju standarda radnih ljudi, insistiranju da demokrate nisu ništa manje patriote od republikanaca, te jačanju demokratije. Ali čak i kada se te vrline ostave po strani, ima dovoljno dobrih razloga da se na izborima podrže demokrate. Na kraju krajeva, alternativa takvom izboru je Tramp, koji predstavlja toliko ozbiljnu pretnju američkim institucijama da bi svaki iole pristojan protivkandidat zasluživao punu podršku.
Produbljivanje podela
Tramp je pretnja po demokratiju u Sjedinjenim Državama delom zbog toga što američke institucije nisu osmišljene za situacije u kojima se treba nositi s nekim autokratskim populistom spremnim da krši ne samo norme, nego i zakone. Američki birači i civilno društvo su, u krajnjoj liniji, jedina sila koja je u stanju da takvu ličnost zaustavi. I mada je američka demokratija preživela njegov predsednički mandat, Tramp je tokom tog perioda eksploatisao svaku institucionalnu slabost na koju je naišao, produbljujući podele u ionako polarizovanom društvu, da bi onda pokušao i da poništi rezultate slobodnih i poštenih izbora na kojima je poražen. Demokrate su na izborima 2020. uspele da povrate kontrolu nad Belom kućom – uprkos Trampovom pokušaju puča 6. januara 2021. – jer su imale jednu značajnu prednost: njegovu vlastitu nekompetentnost. Iako su dugo važeće političke norme ozbiljno narušene, demokratija je na kraju preživela.
Trampova nekompetentnost za obavljanje predsedničke funkcije imala je dve dimenzije. Prvo, on nije bio u stanju da bude konzistentan. Njegova jedina istinska agenda sastojala se u tome da koncentriše što više moći, te da članovima svoje porodice i pajtašima obezbedi što viši status i što više bogatstva; ali su mu nedostajale disciplina i fokusiranost da bi to mogao da izvede. Zastrašujuća implikacija ove konstatacije je, naravno, da bi neko disciplinovaniji na njegovom mestu bio u stanju da nanese mnogo veću štetu.
Drugo, Trampu nije uspelo da obezbedi bespogovornu ličnu lojalnost velikog broja potčinjenih, što je u krajnjoj liniji značilo da je većina njegovih najluđih planova ili odluka bila razotkrivena ili blokirana iznutra.
Danas, nažalost, Tramp predstavlja mnogo veću pretnju po američku demokratiju, iz pet ključnih razloga. Prvo, u međuvremenu je postao još bešnji, što znači i odlučniji da moć koncentriše u svojim rukama i upotrebi je protiv svojih neprijatelja, stvarnih i percepiranih. Ukoliko se vrati u Belu kuću, biće ne samo razuzdaniji, nego i potencijalno konzistentniji u isterivanju onog što je naumio.
Projekat 2025
Drugo, Tramp i njegovi ideološki istomišljenici bi ovog puta bili mnogo promišljeniji i selektivniji pri odabiru ličnosti koje bi bile postavljene na najviše funkcije, kao i na one srednjeg ranga, kao što su to već demonstrirali uobličavanjem njegove implicitne programske agende oličene u Projektu 2025, iza koga stoji Heritidž fondacija. Iako Tramp tvrdi da nema nikakve veze s ovim sveobuhvatnim planom vladanja, Projekt 2025 je već postao vredan izvor za identifikaciju potencijalnih članova njegove administracije u slučaju pobede na izborima. Podrška mračnoj viziji Heritidž fondacije neka je vrsta lakmus testa, s ciljem da se osigura da ovog puta nijedan uzbunjivač ili branilac demokratije ne dospe u priliku da se nađe u ulozi „odraslih u sobi“.
