Ova tragedija, u kojoj je živote izgubilo više od 1.500 ljudi, ostala je upamćena kao jedna od najvećih pomorskih katastrofa.
Konstrukcija Titanika
Titanik je bio deo olimpijske klase, koji je izgradilo brodogradilište Harland & Wolff u Belfastu za brodsku kompaniju White Star Line.
Brod je projektovan kao najveći i najluksuzniji putnički brod svog vremena, sa dužinom od približno 269 metara i težinom od 46.328 tona.
Izgradnja je počela 1909, a Titanik je porinut u maju 1911.
Opremljen je naprednim tehnologijama, uključujući 16 vodonepropusnih pregrada, što je dovelo do uverenja da je brod „nepotopiv”. Međutim, pregrade nisu zatvorene na vrhu, što je kasnije doprinelo katastrofi.
Brod je bio namenjen za prekookeanska putovanja između Evrope i Severne Amerike, nudeći prvoklasni luksuz, kao i smeštaj za putnike druge i treće klase, uključujući mnoge imigrante koji traže novi život u Americi.
Prvo i poslednje putovanje
Titanik je 10. aprila 1912. isplovio iz Sautemptona, u Engleskoj, za Njujork sa zaustavljanjima u Šerburu u Francuskoj i Kvinstaunu, današnji Kob, u Irskoj.
Na brodu je bilo oko 2.224 osobe, uključujući putnike i posadu, iako tačan broj varira u zavisnosti od izvora.
Među putnicima su bili istaknuti pojedinci kao što su Džon Džejkob Astor IV, Margaret Braun i direktor White Star Line-a Džej Brus Ismej.
Uprkos upozorenjima na sante leda sa drugih brodova, Titanik je plovio skoro punom brzinom od oko 22,5 čvorova (41,7 km/h). Kapetan Edvard Smit, iskusni mornar, verovao je da je brod bezbedan, a praksa brze plovidbe bila je uobičajena.
Sudar i potonuće
U 23.40 časova 14. aprila 1912. osmatrač Frederik Flit je uočio santu leda direktno ispred broda. Komandir je naredio da se motori okrenu i zaustave, ali je bilo kasno.
Titanik je udario u santu leda sa svoje desne strane, oštetivši nekoliko vodonepropusnih pregrada. Voda je počela da prodire u brod, a dizajn pregrada je omogućio da se voda preliva iz jednog odeljka u drugi kako se brod naginjao.
Do ponoći, kapetan Smit i dizajner broda Tomas Endruz shvatili su da je Titanik osuđen na propast. U 00:05 počela je evakuacija, ali je brod imao čamce za spasavanje za samo oko 1.178 ljudi – manje od polovine onih na njemu.
Delimično je poštovano pravilo „prvo žene i deca“, ali su zbog konfuzije i neorganizovanosti mnogi čamci isplovili poluprazni.
Titanik se 15. aprila oko 02:20 razbio na dva dela i potonuo na dubinu od oko 3.800 metara. Temperatura vode bila je oko minus dva stepena Celzijusa, što je značilo da su oni koji su ostali u moru umrli od hipotermije za nekoliko minuta.
Operacija spasavanja i posledice
Brod RMS Karpatija stigao je na mesto nesreće oko 04:00, spasavajući 705 preživelih iz čamaca.
Ostali putnici i posada, njih oko 1.500, izgubili su živote. Tragedija je šokirala svet, izazvavši negodovanje zbog nedovoljnog broja čamaca za spasavanje, loše organizacije evakuacije i bahatosti u pogledu „nepotopivosti“ broda.
Istrage u SAD i Velikoj Britaniji dovele su do značajnih promena u pomorskim zakonima. Obavezno je da svi brodovi imaju dovoljno čamaca za sve na brodu, uspostavljena je Međunarodna patrola za led, a propisi o radio-komunikacijama su poboljšani, prenosi Index.hr.
Titanik je postao simbol ljudske ambicije i krhkosti. Njegova priča je inspirisala brojne knjige, filmove, kao što je istoimeni film Džejmsa Kamerona iz 1997. i dokumentarne filmove.
Brod je pronađen 1985. na dnu Atlantika, tokom ekspedicije koju je vodio Robert Balard, što je omogućilo dalje proučavanje olupine.
