Lejla*, 26-godišnjakinja koja je pre deset godina došla u Bosnu i Hercegovinu iz bliskoistočne države, pronašla je utočište od porodičnog nasilja u prvoj specijalizovanoj sigurnoj kući za LGBTIQ+ osobe u BiH. Njena priča ogleda se u alarmantnim podacima: čak 72% LGBTIQ+ osoba u BiH doživelo je nasilje, uglavnom od strane roditelja.
Lejla je godinama živela u strahu od majke, čija su konzervativnost i nasilje deo porodičnog nasleđa. Pomisao da njena majka sazna za njenu seksualnu orijentaciju izazivala je užas, s obzirom na to da je majka čak i njenog heteroseksualnog brata psihički zlostavljala zbog odlaska na Paradu ponosa. Lejla Huremović, aktivistkinja i psihoterapeutkinja, ističe da LGBTIQ+ osobe retko prijavljuju nasilje zbog nepoverenja u institucije i nepostojanja adekvatne zakonske regulative.
Odluka da potraži pomoć usledila je nakon što je shvatila da mora pobeći od svakodnevnog nasilja. Iako je u početku bila nepoverljiva, život u sigurnoj kući, koja opstaje zahvaljujući finansijskoj podršci Saveta Evrope, doneo joj je slobodu, topli krevet, besplatan smeštaj i, što je najvažnije, stručnu pomoć psihologa i socijalnog radnika.
„Sad prvi put osećam da ne moram ništa da krijem, da mogu da izgledam i da se ponašam kako želim“, kaže Lejla. Ohrabrena novim okruženjem, ove godine će prvi put prisustvovati Paradi ponosa u Sarajevu, koja se od 2019. održava bez većih incidenata.
Siniša Sajević, izvršni direktor fondacije „Krila nade” u čijem sklopu deluje sigurna kuća, navodi da im se do sada obratilo deset osoba, što je daleko manje od stvarnog broja onih kojima je pomoć potrebna. Najčešći oblici nasilja su emocionalno i ekonomsko, a žrtve su često gej osobe koje primarna porodica odbaci.
Sigurna kuća pruža sveobuhvatnu podršku: osim smeštaja, korisnicima se nudi pomoć u sticanju finansijske nezavisnosti i pripremi za tržište rada. Iako sigurne kuće za žene žrtve nasilja primaju i lezbejke, biseksualne i kvir žene, specijalizovana sigurna kuća nudi okruženje bez predrasuda i diskriminacije, ključno za proces isceljenja.
Većina korisnika ostaje u kući do šest meseci, tokom kojih se oporave, pronađu posao i stan, te se osnaženi vrate u zajednicu. Lejla se takođe nada povratku u normalan život, razmišljajući da možda i neće morati da napusti BiH, već samo da nastavi da se krije od majke.
*Lejlino pravo ime poznato je redakciji BBC-ja.
Vaše mišljenje je deo priče
Otvorite diskusiju i budite prvi koji će komentarisati ovu vest.