Kako mladi doživljavaju osamostaljivanje u ranim godinama

Sve više mladih napušta svoje porodične domove već u tinejdžerskim ili studentskim godinama. Takva odluka najčešće je povezana sa školovanjem, ali donosi i brojne izazove – od prilagođavanja novoj sredini do suočavanja sa odgovornošću koju samostalni život nosi. Četvoro sagovornika podelilo je svoja iskustva prvih dana u drugim gradovima, daleko od topline porodičnog doma.

Danas je sve češća pojava da mladi veoma rano napuštaju svoju sredinu i porodični dom. Mnogi to čine zbog školovanja u većim gradovima, neki zbog karijere, dok drugi jednostavno žele novo životno iskustvo. Četiri sagovornika, četiri različite priče, ali jedno im je zajedničko – svi su napravili prve korake ka samostalnosti.

Za mlade ljude koji dolaze iz manjih sredina, veliki grad često predstavlja priliku za kvalitetnije obrazovanje i šire mogućnosti. Ivica Ilić odvojio se od svojih roditelja sa samo 15 godina. Iz ušuškanog porodičnog doma otišao je u Beograd, a kao razlog svog odlaska navodi želju za boljim obrazovanjem.

„Do odluke dolazi usled težnje za što boljom edukacijom. Kako sam imao uslove u pogledu uspeha u osnovnoj školi, odlučio sam se za jednu od najboljih srednjih škola u Srbiji“, kaže Ivica.

Male sredine često su ograničene kada je reč o izboru škola, zbog čega mnogi mladi odlaze u veće gradove, gde neretko i ostaju nakon završetka obrazovanja. Tamo pronalaze posao, stvaraju nova poznanstva i započinju svoj samostalni život. Ipak, proces prilagođavanja nije isti za sve – nekima ide brže, drugima sporije. Jedno je sigurno: nije lako spakovati dotadašnji život u kofere i početi graditi nove uspomene i prijateljstva.

Pored ushićenja koje prati odlazak u novi grad, vrlo brzo se javlja i strah. Sloboda, mogućnost izbora i osećaj nezavisnosti predstavljaju lepu stranu samostalnog života, ali tako rano osamostaljivanje može doneti i osećaj usamljenosti ili nesigurnosti.

Iz takvih emotivnih stanja lako može nastati i osećaj nesigurnosti, koji često vodi ka lošim izborima ili negativnom uticaju okoline. Zbog toga je, kako sagovornici ističu, veoma važan pažljiv izbor društva.

To potvrđuje i Jovana Lazarević, koja se takođe odvojila od roditelja sa 15 godina iz sličnih razloga kao i Ivica.

„Htela sam novo društvo, ali sam u isto vreme bila veoma obazriva. Bilo mi je teško da se povežem sa ljudima. Najčešće sam živela u svojoj glavi“, kaže Jovana.

Mladi često shvate da su zaista samostalni tek onda kada naiđu na prve ozbiljne probleme. Tada više nema roditelja koji će preuzeti brigu ili doneti odluke – sve odgovornosti prelaze na njih same. Takve situacije mogu biti iscrpljujuće, posebno jer su do tada roditelji često bili oni koji su rešavali probleme.

Ivica Ilić se tokom prvih meseci u novoj sredini suočio i sa neprijatnim situacijama među vršnjacima.

„Bilo je teških situacija. Kada je prošla ta prva ushićenost i kada se ušlo u svakodnevnicu, pojavili su se i problemi. Pre svega manji konflikti sa cimerima. U tim trenucima bio sam sam, bez nekog prijatelja ili roditelja koji bi me zaštitio kao ranije. Bilo je i situacija u školi kada su pojedinci komentarisali moj izgovor i akcenat“, kaže Ivica.

Ipak, kako dodaje, takve situacije vremenom su nestale, a vršnjaci su se navikli jedni na druge.

Društvo u ovom periodu života ima veliku ulogu, posebno kada su u pitanju mladi koji prolaze kroz slična iskustva. Jovana ističe da joj je podrška prijatelja mnogo značila u periodu prilagođavanja novom gradu.

„Uglavnom se društvo sastojalo od ljudi koji su, kao i ja, došli u grad sa 15 godina. Večeri provedene u kafani bile su najzanimljivije, kao i vreme u ‘našem’ kafiću u blizini škole“, kaže ona.

Studentski život, međutim, ne znači uvek potpuno odvajanje od porodice. Neki mladi pronalaze balans između porodičnog doma i studiranja, često putujući između gradova.

Treća sagovornica, Mia Radivojević, već godinu i po dana svakodnevno putuje na relaciji Kragujevac–Čačak.

„Putovanje jeste naporno, ali se vremenom navikneš. Vreme u toku putovanja je jedina zona slobode. Tada napraviš privatni koncert, smišljaš najbolje ideje ili rešiš svetske probleme u glavi“, kaže Mia kroz osmeh.

Za razliku od potpunog preseljenja u drugi grad, ovakav način života postepeno uvodi promene i omogućava mladima da se lakše prilagode samostalnosti. Ipak, takav ritam zahteva veliku disciplinu.

„Ovo zahteva vojničku disciplinu. Život se često svodi na učenje u hodu. Zbog vremena za privatni život najčešće se žrtvuje san“, objašnjava Mia.

Dolazak na studije za mnoge mlade znači i potpuno novo poglavlje života. Pre godinu i po dana kroz takvo iskustvo prošla je i Marta Radulović.

Prvi dani u novom gradu, kako kaže, donose mnogo emocija i pitanja.

„Otkako živim sama naučila sam da budem mnogo samostalnija i odgovornija. Shvatila sam da mogu više nego što sam mislila“, kaže Marta.

Preseljenje podrazumeva ne samo promenu sredine već i preuzimanje novih obaveza i odgovornosti. Mladi tada uče da sami organizuju svakodnevni život – od finansija do obaveza na fakultetu.

Ipak, koliko god se mladi osamostalili, roditeljski dom ostaje mesto sigurnosti.

„Trudim se da što češće odlazim kući. Ti odlasci mi mnogo znače jer provodim vreme sa porodicom i osećam se kao kod kuće. To mi uvek da novu snagu i energiju“, kaže Marta.

Priče sagovornika pokazuju koliko se iskustva osamostaljivanja razlikuju od osobe do osobe. Neki mladi su emotivniji, dok drugi sa više radoznalosti prihvataju nove izazove. Dok su se pojedini brzo prilagodili novom okruženju, drugima je za to bilo potrebno više vremena.

Ipak, u jednom se svi slažu – osamostaljivanje donosi podjednako i izazove i koristi. Kako je jedna od sagovornica rekla, „idu ruku pod ruku“.

U tom procesu važno je biti obazriv, snalažljiv i istrajan. Još važnije je slušati sebe i svoje potrebe. Upravo kroz te male korake mladi postepeno dolaze do velikih promena i izrastaju u samostalne i zrele ličnosti.