Izlazak iz začaranog kruga perfekcionizma: Prvi koraci ka samoprihvatanju

Sledeći primer roditelja, dete zaključuje da je uspeh u poslu sreća, sreća je mnogo zaraditi i imati akademsku diplomu.

Nekima od nas, čak i ako bi po svim kriterijumima drugi mogli reći da smo uspešni, teško je da se sami osećaju uspešno. Oni su stalno u nekoj vrsti samoispitivanja ili straha da će svet otkriti da ne zaslužuju zasluge koje im se pripisuju, piše Živim.hr.

To nije sigurno priznanje ili neizvesnost da zaista nešto ne znamo, to je neizvesnost u ono što imamo kao rezultat. Ponekad je to korisno, jer ti ljudi stalno rade na toj „nesigurnosti“, stalno se usavršavaju, stalno dele svoje zasluge sa drugima, pa je njihova okolina često naklonjena njima.

Međutim, i dalje je bolno stalno biti u očekivanju da će se sve iznenada srušiti, da nema kontinuiteta u njihovom uspehu i da samo čekaju da budu otkriveni.

Često, iza takve nesigurnosti stoji dete koje je uslovno voljeno kada postigne uspeh ili dobije dobre ocene, a kada ne uspe, onda je samo njegova krivica što nije uradilo nešto bolje, što je lenjo, a ima toliki kapacitet.

Pri tome se ti uspesi ne slave pripisivanjem detetu kakvo jeste, i lenjo i vredno, već ili roditeljima koji su tako dobri roditelji ili nekom prirodnom procesu koji je posledica nečega što je izvan detetove moći, nečega što se uzima zdravo za gotovo.

Ponekad je sam roditelj veoma uspešan i pretpostavlja se da će dete uspeti, a da ga se ne pita da li takav uspeh uopšte znači sreću za njega.

Štetni perfekcionizam

Sve ovo, sumnja u sopstvenu vrednost i sposobnosti, kasnije može dovesti do štetnog perfekcionizma – ne znam svoju vrednost i zato moram po svaku cenu bežati od grešaka.

Ako pogrešim, nisam dobar. To će se pokazati na način na koji možemo previše dugo da se spremamo za nešto, za učenje, za nastup, još samo jednu knjigu, samo da dobijem ove beleške, nikad neću znati dovoljno.

Takva deca ne osećaju da uspeh pripada njima. Drugi tip roditelja može biti nedostižan model kojim dete definiše uspeh, i ako se ne uklapa u taj model, počinje da se oseća neuspešno.

Savršeno obrazovan, savršeno omiljen, savršenog izgleda. Sledeći primer roditelja, dete zaključuje šta je sreća: sreća je uspeh u poslu, sreća je mnogo zaraditi, sreća je imati akademsku diplomu.

Ne treba detetu objašnjavati šta je sreća ili uspeh. Za dete, sreća i uspeh treba da budu ono što su sreća i uspeh za njega. Možda će dete visokoobrazovanih roditelja smatrati uspehom pečenje torte, možda ples. To, naravno, ne znači da dete ne treba da ima nikakvu odgovornost dok odrasta. Treba ih pozivati na odgovornost, ali na topao i empatičan način.

Ne bi trebalo da budemo kao onaj jedan „iskreni“ prijatelj koji će nam reći da smo ružni zato što su iskreni. Prava iskrenost ne znači bacanje onoga što mislimo nekome u lice, već uzimanje u obzir konteksta i načina na koji to izražavamo.

Takvi bi trebalo da budemo i prema sebi, jer ako smo oštri prema sebi, možemo samo da zamislimo kakvi ćemo biti sa detetom koje u nama izaziva haos. Kao što ne bi trebalo da povećavamo disciplinu kada detetu treba uteha, na primer kada dođe umorno i tužno iz škole, nećemo mu odmah reći da prihvati knjige, već empatija gde je potrebna akcija i disciplina ne mora biti odraz snage, već upravo suprotno – slabosti i nevoljnosti da se suočimo sa detetovim odbijanjem i reakcijom.

Ponekad treba brzo da reagujemo i pokažemo da znamo šta radimo, a ne da ulazimo u dugoročne pregovore.

Samopoštovanje

Zašto nam je tako teško da se nosimo sa neprijatnim, ali neophodnim aktivnostima – pisanjem rada, početkom učenja, započinjanjem posla?

Jedan od najčešćih razloga je zapravo borba da ipak održimo sopstvenu vrednost. Ako počnemo nešto da radimo, možemo napraviti grešku, možemo shvatiti da nemamo pojma o tome, da imamo premalo vremena… i odmah nakon toga moraćemo da se suočimo sa neprijatnim, ali poznatim – evo opet ne radiš dobro, opet ne vrediš.

Pošto takav rad povezujem sa svojom vrednošću, znam koliko lako mogu da počnem da se osećam bezvredno i da moram da bežim od greške. Za takve ljude greška nije greška u koracima, već još jedan dokaz da im nema pomoći. A kako da izbegnemo ove greške? Dakle, previše dugo se pripremamo za posao, da bismo prikupili informacije, da bismo sebe ubedili da još nismo spremni, informisani ili dovoljno pametni.

Često studenti ne predaju svoj rad do roka, ali čim rok prođe, počinju da rade na njemu i čak uživaju u njemu. Jer sada nema opasnosti da možda neće stići ili da nešto neće funkcionisati. Na taj način, već su dotakli „dno“ i sada mogu da se nose sa tim bez brige.

Još jedan razlog može biti taj što očekujemo od sebe da na neki način budemo „prirodni genije i stručnjak“ u onome što treba započeti. Moram biti zaista nadaren, sposoban ili načitan da bih to započeo.

Zašto bih počeo da učim šminkanje kada nisam talentovan za kombinovanje boja, kako bih počeo da sviram muziku kada još uvek čekam da se pojavi talenat koji će me odmah sprečiti da pravim greške.

Ako počnem da pravim greške, neću moći da to tolerišem i ubediću sebe da je ovo dosadno. Ne znam kako da napravim ove tabele za školski projekat, to mogu samo oni koji su „dobri u tome“, morala bih „samo da naučim“, a to će me frustrirati, a pošto ne znam ništa o tome, ovi puki podaci su mi zaista dosadni.

Nijedna moja fotografija nije uspela na kursu, a sramota me je da pitam kako da to popravim jer će mi mentor reći – da li je moguće da to ne znaš i odmah ću izgubiti volju da ga ikada više vidim. Ne volimo ono u čemu nismo dobri, i ne radimo ono što ne volimo.

Ne morate sve sami da radite

Ovaj razlog se nastavlja trećim, koji je veoma čest među perfekcionistima, a to je da traženje pomoći znači da ste nesposobni i da nemate ono što bi trebalo da imate, inteligenciju, talenat, veštinu, da ste samo obični, a to tako ne funkcioniše. Ljudi sa perfekcionističkim osobinama mogu lako usporiti svoj napredak ili odustati jer misle da moraju sami da shvate sve, a ne traže lako pomoć i savet kako ne bi dobili dokaz da su nesposobni.

Ovo takođe ima korene u detinjstvu, kada smo kao deca bili kritikovani što nismo mogli dovoljno brzo ili dovoljno dobro da obavimo određene zadatke, čak i ako to nije bilo u skladu sa našom razvojnom fazom.

Mnoga deca su bila sramota jer nisu mogla brzo da zavežu pertle, preskoče ogradu, očiste kuhinju ili napišu domaći zadatak, kao da su to uradili sto puta u prošlom životu. Ovde odrasli zaboravljaju da dete nije mini-odrasla osoba, već dete koje se razvija u skladu sa svojim razvojnim fazama i obavlja zadatke u skladu sa spremnošću koju svaka faza donosi.

Dete nije mali menadžer čiji uspeh zavisi od motivacije i nagrade. Ne možemo reći bebi da nije talentovana za hodanje ako se i dalje spotiče kada pokušava da hoda.

Sva naša očekivanja

Sledeći razlog je očekivanje da moramo biti adekvatni u svim oblastima. Moramo biti ljubazni, čisti, uredni, dobar prijatelj, dobar sin, dobra majka, uspešni na poslu, u sportu i pomaganju drugima i istovremeno biti zahvalni što smo tako dobro vaspitani.

To zaista nije moguće. Kada imamo izazov u ​​nekoj oblasti, sasvim je u redu da se zaglavimo negde drugde na neko vreme.

Za mnoge ljude, čak i uspeh koji postignu, a koji im je toliko važan, znači toliko malo da sreća koju dobijaju od onoga što su postigli traje 30 sekundi.

Potpuno umanjuju pozitivne povratne informacije, umanjuju iskustvo druge osobe, gotovo kao da su profesori ili prijatelji praznoglavi i naivni ljudi koji još nisu shvatili da mi zapravo ništa ne znamo, ali da smo se nekako snašli.

Oni koji zaista znaju, oni to ipak postižu nekako drugačije – dobijaju veće ocene na ispitima, kul su u vezi svega, brže su učili itd.

Verovanje u sebe na čekanju

Najgora stvar koju možemo sebi ili detetu učiniti jeste da čekamo da počnemo da verujemo u sebe, da steknemo samopouzdanje. Kako se to treba desiti?! Nekim procesom difuzije ili osmoze? Disanjem? Ne moramo verovati u sebe da bismo završili osnovnu školu, ali kada je završimo, imaćemo to iskustvo da možemo nešto da završimo – i tako ćemo steći veru u sebe.

Ne moram verovati u sebe da bih izašao na scenu, ali kada jednom izađem pred publiku i mogu to da uradim, verovaću (samopouzdanju) u sebe da to mogu. Termin samopouzdanje se često pogrešno tumači, kao nešto što treba imati ili razviti da bi se nešto uradilo, ali je upravo suprotno – moramo nešto da pokušamo, nešto da uradimo i to iskustvo će nam onda dati priliku da verujemo u sebe i da verujemo sebi.

Ljudi koji imaju samopouzdanje nisu srećnici, već oni koji sakupljaju svoja iskustva i preuređuju ih kao ona koja su im korisna i ona koja nisu. I nemaju samopouzdanja ni u svemu u životu, jer nisu sve probali niti uložili trud u to.

Najbolji kuvar na svetu može imati samopouzdanja u kuvanju testenine, ali se osećati nesigurno sa desertima.

Sramota zbog greške

Da bismo imali više samopouzdanja, najvažnije je da prihvatimo da može biti neprijatno i teško i da je u redu da bude tako, pa šta onda? Da naučimo da razumemo i regulišemo svoje emocije – ako smo razočarani rezultatom, ljudima, nečim za šta smo mislili da treba da bude drugačije, to bi trebalo da bude znak da tražimo nove načine, nove strategije.

Mnogi ljudi zapravo osećaju stid ispod ovog razočaranja jer grešku povezuju sa činjenicom da je njihova vrednost ugrožena i to je onda zaista bolno. Nikada ne bi trebalo da povezujemo doživljavanje greške sa našom vrednošću kao osobe, jer to samo obogaćuje naše iskustvo iako nije prijatno i iako nije onako kako bismo želeli.

Sledeći put kada osetimo stid jer smo napravili grešku ili smo odbijeni, možemo pokušati da odvojimo ponašanje koje je dovelo do greške od nas kao osobe, jer kada se ta greška eliminiše, mi smo i dalje osoba sa hiljadama i hiljadama slojeva koje ta greška ne može ugroziti.

Greške su korak u učenju

Izuzetno je važno naučiti decu da se raduju svojim uspesima, a da mi odrasli počnemo da im se radujemo na način na koji naši roditelji nisu znali. Položiti ispit ne znači – u redu, odlučio sam, da vidimo šta me još čeka, ali to znači da sam položio, a mogao sam i da padnem.

Još jedna važna stvar koju treba preneti deci jeste da je greška korak u učenju. Kako bismo učili da ne grešimo? Ako ne grešimo, to znači da to već znamo, a ne da pokušavamo da učimo. Za sada, ne postoji drugi mogući način da osoba nešto nauči osim kroz greške.

Ne znamo koliko neko drugi zna i može nešto da uradi i koliko mu je to teško, ali možemo sebe videti kao nekoga ko će sledećeg dana ili sledećeg sata pokušavanja biti korak dalje od te početne tačke, dok neko nije ni to postigao. Možda sam pročitao samo jednu knjigu na neku temu, ali neko nije ni to postigao.