Frančesko Petrarka je jedan od najpoznatijih humanista kasnog srednjeg veka.
Poznajemo ga prvenstveno po njegovom delu „Kanconijer“, u kom se mešaju duhovno i svetovno, pružajući nam uvid u živote ljudi tog vremena, prenosi Index.hr.
Poznat je i po platonskoj ljubavi prema Lauri, devojci koju je video samo jednom i u koju se odmah zaljubio.
Petrarka je rođen 1304. godine u Arecu, u Toskani, koja je u njegovo vreme doživljavala period ekonomskog i kulturnog rasta. To je bio početak humanizma i uspon italijanske kulture i književnosti, a Petrarka je bio jedan od osnivača tog pokreta.
Petrarka kao prvi turista na svetu
Kako mu je otac bio notar, Petrarkina porodica je bila povezana sa aristokratijom i advokatima. Njegov otac je želeo da njegova dva sina studiraju pravo i nastave njegovim putem.
Petrarka je diplomirao pravo u Bolonji, ali nije voleo tu profesiju i svoje slobodno vreme posvećivao je latinskom jeziku i književnosti.
Nakon završetka škole, počeo je da piše, a o njemu mnogo znamo iz njegovih pisama Bokaču, koji je takođe bio humanista. Njegovo prvo veće delo zove se „Afrika“, u kom je pisao o rimskom generalu Scipiju koji je pobedio Hanibala.
Poema je bila dobro poznata njegovim savremenicima i donela mu je razne nagrade, ali i status u društvu.
Zanimljivo je da je većinu novca trošio na putovanja. Putovao je iz radoznalosti i stalno je tražio od meštana da mu ispričaju legende i mitove iz svog kraja.
Mnogi ga nazivaju prvim turistom jer u srednjem veku niko nije putovao iz sopstvenog zadovoljstva, putovanja su tada bila samo prilika da se razbolite ili umrete.
Umesto o Bogu, Petrarka je želeo da govori o lepoj ženi
Na Veliki petak 1327. godine, Petrarka je u crkvi video italijansku plemkinju Lauru. Ona je već bila udata i, prema Petrarkinim rečima, odbila je njegovu prosidbu. Nakon toga, više nisu razgovarali, ali je to postao centralni motiv njegovog najvažnijeg dela – „Kanconijera“.
Petrarku pamtimo po zbirci od tri stotine soneta koje je sam nazvao Rerum vulgarium fragmenta. Naziv „Kanconijer“ nastao je tek kasnije kao italijanski prevod zbirke pesama.
Ova zbirka je prepisivana da bi se čitala u Parizu, Londonu, Avinjonu, Carigradu i drugim gradovima. Uticala je na mnoge pevače i zabavljače koji su iz nje usvojili format soneta.
Zbirka veoma dobro prikazuju kombinaciju srednjovekovnog dogmatskog hrišćanstva i ranog humanizma. Petrarka je bio podeljen između duhovnih i svetskih pitanja.
Tokom mladosti čitao je knjige koje su bile sholastičke, uvek su odavale počast Bogu, omalovažavale su ljudska osećanja, smatrajući ih nevažnim u odnosu na religiju i filozofiju.
Petrarka je želeo da piše o svojoj neuzvraćenoj ljubavi, svakodnevnom životu i stvarnim problemima običnog čoveka.
Očev prijatelj Dante Aligijeri i Petrarkin prijatelj Đovani Bokačo takođe su napravili ovu tranziciju. Oni su počeli da pišu u novom stilu, odbacujući ustaljene oblike srednjovekovne književnosti.
Nije slučajno što se ovo dogodilo u severnoj Italiji tokom 14. i 15. veka. U to vreme, sve više pojedinaca je imalo slobodu da se bavi umetnošću jer su italijanski gradovi imali mnogo novca zahvaljujući mediteranskoj trgovini.
Pored toga, percepcija katoličkog Boga i sveštenstva, značajno se promenila. Javnost je sve češće mogla da čuje kritike sveštenika ili crkve uopšte. Mnogi više nisu doživljavali sveštenike kao bezgrešne ljude.
Takvu promenu je dodatno podstaknula činjenica da su antički pisci ponovo bili u modi. Otvorene su mnoge arhive, naučnici su proučavali starolatinski, a sam Petrarka je tokom svojih putovanja otkrio Ciceronova pisma i bio je oduševljen njima.
Prozor u prethrišćanski svet bio je potpuno otvoren i promenio je način razmišljanja mnogih naučnika. Antički pisci su uticali na Petrarku i druge koji su želeli da čoveka stave u centar umetnosti i da se bar malo udalje od religioznih motiva. To je bilo rođenje humanizma.
Frančesko Petrarka preminuo je u julu 1374. godine.
Daj svoj stav!
Još nema komentara. Napiši prvi.