Kragujevac između titule i uticaja: mehanizam Zlatnog Padobrana

Postoji jedan stari trik u politici, stariji od partijskih statuta i mlađi od prvog zapisnika komisije: kada lokalni funkcioner postane previše vidljiv, previše umoran ili, što je najopasnije, previše nevoljen, stranka ga – po kratkom postupku i dugačkom saopštenju – proglašava za državnog. Ne državotvornog, da se razumemo, već „državnog“ u smislu elegantnog lifta kojim se ide naviše, dok se svaki taster koji otvara vrata moći prethodno pažljivo izoluje. To se u modernoj administrativnoj poetici zove Zlatni Padobran: zlatni sjaj, meko sletanje — bez piste na kojoj se zaista nešto odlučuje. U teorijskom rečniku: kooptacija lojalnosti; u narodnom, to je — „promocija u nebitnost“.

Lokalni funkcioner u našoj priči je poznat motiv: čovek koji drži tri odbora, četiri komisije i pet ključeva koji ničemu ne otključavaju, osim telefona kad treba „hitno koordinisati“. On je svuda i nigde: preseca vrpce, potpisuje čestitke, otvara manifestacije, i odavno je prestao da otvara probleme. Birači su se zasitili, frakcije su se zaoštrile, a statistika odnosa snaga u mesnom odboru više ne trpi improvizacije. I onda — prelaz na „državni“ nivo. Zvuči kao uspon, ali je logistički egzil. Dobija zvanje sastavljeno od triju imenica i nijednog glagola: „specijalni savetnik za stratešku sinergiju koordinacionih procesa“. Ako zvuči kao nešto u čemu se radi, proverite: obično se „učestvuje“, ali se retko „odlučuje“.

Satirično, ali političko-naučno tačno: Zlatni Padobran je instrument kontrolisanog udaljavanja. On je moderna verzija drevnog protokola „zadrži lice — izgubi poluge“. Akter ostaje „naš“, ali bez šrafcigera kojim se skida rukohvat vlasti. Iz ugla partije, to je racionalno; iz ugla građana, to je skupo. Jer, za razliku od pravog padobrana koji spašava život, Zlatni Padobran uglavnom spašava status — i to javnim sredstvima.

(Opaska za brze čitače: kad god u saopštenju pretegnu imenice — sinergija, koordinacija, harmonizacija — a nestanu glagoli — odlučiti, sprovesti, odgovarati — znajte da je padobran već otvoren. Pilot salutira, ali avion odavno vozi neko drugi.)

Kako funkcioniše mehanizam Zlatnog Padobrana

1) Narativno pranje.

„Prepoznat po iskustvu“, „neophodan za međusektorsku sinhronizaciju“, „pozvan da svoj uvid prenese na državni nivo“. U rečniku saopštenja, „uvid“ stiže tačno onda kada su presušile „odluke“.

2) Organizacijski balon.

Nova funkcija je visoka, ali šuplja. Nema budžetsku liniju, nema pravo potpisa, nema kadrovski ključ. Ako ima kancelariju, nema ulazni broj; ako ima sekretaricu, ona je „podeljeni resurs“. Timovi se „zajednički koriste“, što znači da se odgovornost nigde ne zadržava. To je neo-patrimonijalna koreografija: zvanje se dodeljuje kao znak bliskosti centru, ali su instrumenti vlasti uredno parkirani u drugim garažama. „Organizaciona šema“ se nacrta retroaktivno — da bi se nova etiketa imala gde prikačiti.

3) Medijsko prepakivanje.

Od pres-konferencija sa nezgodnim pitanjima do „radnih sastanaka iza zatvorenih vrata“. Fotografija: sto, flašica vode, fascikla i četiri aktera u kadru. Naslov: „razgovarali o strateškim pravcima“. O čemu tačno? O „pravcima“. Kamo vode? Nikuda, jer je poenta da put postoji samo dok ga kamera snima. Stručnim rečnikom, to je performativna državnost — izgled rada bez dokazivog učinka (zasedanja bez zapisnika odluka). Satiričnim rečnikom, to je „rad na procesu izvan dohvata rezultata“.

Sistemska logika je trivijalna i neumoljiva. Partija je principal–agent igrač u sopstvenoj matrici: partija principal, funkcioner agent. Kada agent postane izvor negativnih eksternalija — sukobi, gafovi, pad rejtinga — principal bira između tri zla: javne smene, trpljenja ili Zlatnog Padobrana. Treća opcija je racionalna u kratkom roku, jer kupuje lojalnost i tišinu. To je ugovor o nenapadanju, upakovan kao unapređenje: „ti ćeš imati zvanje, mi ćemo imati mir“. Dualna korist, kolektivna cena.

Tu je i psihologija elite, najstarija nauka sveta: signal predvidljivosti. Ako sistem šalje poruku da se lojalnost nagrađuje čak i kada rezultat izostane, svi uče da je najbezbednija investicija — dvoranska politika. Nastaje putna zavisnost (path dependence): reprodukujemo lojalnosti, ne kompetencije; uvećavamo zvanja, ne učinke. Dugoročno, sistem postaje stabilno prosečan i nespretan u krizi. Jer, kada dođe nulta tačka i treba stvarno odlučivati, naviknuti smo da „koordiniramo“, ne da „presečemo“.

„Ali možda će naš lokalni postati državni?“ — pita optimista u poslednjem redu. Hoće, po zvanju. Neće, po moći. Državno bez moći je politički oksimoron: to je kao „ključ bez brave“. Na jeziku teorije, to je kooptacija sa hlađenjem: akter je uzdignut u orbitu gde je gravitacija slaba, a udaljenost od centra odluke komforna. Ne pada, ali ni ne utiče.

(Satirični intermezzo: u birokratskom zološkom vrtu funkcija, naš junak je „koordinator bez koordinate“. Ima mapu sveta, ali na njoj nema skala. Kad ga pitate gde je, kaže — „u procesu“. Kad ga pitate kuda ide, kaže — „u pravcu“. Kad pitate kada stiže, kaže — „u dinamici“. Naučno posmatrano, to je fenomen „kretanja koje ne sme biti uhvaćeno u meru“. Politički posmatrano, to je — mirovanje.)

Naravno, Zlatni Padobran ima i svoje „filozofsko“ opravdanje. Kaže: „Stabilnost je viši cilj od spektakla.“ Ima logike. Krize znaju da budu skupe, javne smene prljave, frakcijski lomovi destruktivni. Ponekad je meko sletanje korisno: kad pregovarate izlaz iz sukoba, kada je ulog visok, kada je sistem na ivici. Ali kod nas izuzetak postiže karijerni napredak i brzo postaje pravilo. Umesto da služi za krizne tranzicije, Zlatni Padobran postaje stalna kadrovska politika: tiho premeštanje umesto glasne odgovornosti.

I tu dolazimo do etike sistema. Da bi „državno“ zaista bilo državno, potrebna su tri elementa: mandat (šta odlučuje), budžet (čime raspolaže), odgovornost (kome polaže račun). Ako ijedno od toga izostane, zvanje je kostim. Kad su sva tri odsutna, kostim je uniforma parade bez vojske — sve vezovi, nula strategije. Otuda ova stara, a uvek sveža maksima: „zvanje koje staje na tri reda, a nadležnost na pola rečenice, služi da se ljudi ne pitaju zašto nema rečenice o rezultatima“.

Epilog u tri poteza (i jedna opaska)

Prvi potez: stranačka matematika.

Stranka gleda grafikone i sluša šum. Tu su ankete, fokus-grupe, nezgodne ankete iz komšiluka i nekoliko loše presrečenih razgovora na kafi. Zna se ko kome šta duguje, ko je kome šta zaboravio i koliko koštaju dobri odnosi sa „ljudima na terenu“. Zaključak: smena bi bolela i ostavila krater. Rešenje: Zlatni Padobran — smanjiti visinu pada, izbeći zvuk udarca. To je primenjena racionalnost. Daje rezultat odmah: tišina u hodniku, jedinstvo u izjavi, miran naslov u novinama.

Drugi potez: administrativna dramaturgija.

Piše se odluka, kroji se opis posla, traži se organizaciona šema „na koju možemo da prikačimo“. Ukoliko šema ne postoji, napravićemo je. Dva reda iz strategije, jedan iz akcionog plana, tri iz memoranduma — i eto „novog tela“. Upravne reči se ređaju kao lego-kocke: sinergija, koordinacija, standardizacija, harmonizacija, monitoring. Za svaki slučaj, dodaje se „međusektorski“, jer zvuči kao da je neko nešto ukrstio s nečim teškim. Tada kreće saopštenje: „zbog intenziviranja reformskih procesa, imenovan je specijalni savetnik“. Ako niste sigurni šta je „intenziviranje reformskih procesa“, ni mi nismo. Poenta je da zvuči kao da se kreće, iako se upravo stalo.

Treći potez: politička ekonomija posledica.

Sistem uči iz nagrade, ne iz reči. Ako zvanje bez moći biva nagrada za lojalnost, ubrzo će i drugi poželeti isto: „i ja da budem državni, ako može — bez rizika“. Tako počinje inflacija zvanja i deflacija odgovornosti. Na svaki realni portfelj dođu tri „koordinacije“ i četiri „saveta“. Onda se javnost pita zašto politika liči na balet — mnogo koreografije, malo sadržaja. Odgovor je: jer se problem ne rešava sukobom argumenata i merom rezultata, već raspodelom titula i merom tišine.

A naš junak? On je — simbol. Danas lokalni bez popularnosti, sutra državni bez moći. Ima karticu za ulazak u zgradu, ali ne i ključ za vrata gde se odlučuje. Ima govornicu, ali ne i dnevni red. Ima pečat, ali ne i formular. Njegova politička gravitacija je ukinuta, ne zato što je „smenjen“, nego zato što je prekategorizovan: iz subjekta odluke u objekat ceremonije. Ima platu, nema uticaj. Ima naslov, nema posledicu. To je, dragi čitaoci, Zlatni Padobran u čistom obliku: zlatom presvučena nebitnost.

(Opaska za kancelarijsku upotrebu: ako vas ikada pozovu da „pružite uvid u procese“, pitajte dve stvari — „koji je moj budžet?“ i „koji su moji KPI (pokazatelji učinka)?“ Ako nema odgovora, tražite makar padobran — da makar znate čime vas časte. Ako je zlatan, oprez: zlato je meko. Što više sija, to manje nosi.)

Da li je sve to nužno loše? Nije uvek. Politika je upravljanje konfliktom, a ne njegovo izmišljeno odsustvo. Nekad, zaista, treba sleteti meko da se sledeći let uopšte dogodi. Ali ako meko sletanje postane glavna linija leta, aerodrom se pretvara u salon, a piloti u protokolarne figure. Tada se „državno“ pretvara u „držano“ — držimo ljude da se ne pokvare odnosi, držimo zvanja da se ne pokvare narativi, držimo tišinu da se ne pokvare rejting-liste. I, naravno, držimo javni novac da podupire paradu.

U naučnom registru, dijagnoza glasi: kooptacija sa hlađenjem ambicija, uz performativne rituale i budžetski oprez. U satiričnom registru: parkiranje u aleji počasnih tabli, sa pogledom na kabinet u kome drugi potpisuju. U oba registra, metod je isti: Zlatni Padobran za lokalnog moćnika bez moći, koji „možda postane državni“ — ali tek toliko da ne odlučuje.

Zato, kad sledeći put čujete da je „iskusni lokalni lider dobio državno zvanje radi sinergije procesa“, samo proverite tri stavke: da li ima mandat (šta odlučuje), budžet (čime upravlja) i odgovornost (kome polaže račun). Ako ijedno izostane, ne brinite — sistem je stabilan, jer je pad obezbeđen. A padobran? Zlatan — da se ne vidi visina pada.

Kako prepoznati Zlatni Padobran?