Dok druge zemlje vode glava ili srce, nas vodi prst sa ranom. Naša politička svakodnevica izgleda kao istorija jedne zanoktice: sitna povreda iz devedesetih koja nikada nije zalečena, već je postala sistem vlasti. Satira je u tome da danas živimo u državi u kojoj ne vlada ideja, ni vizija, već infekcija.
Rana koja nikada ne zarasta
Postoje rane koje se pamte po veličini, i one koje se pamte po upornosti. Velike rane krvare, ostavljaju ožiljke, završavaju se dramatično. Male rane, pak, ostaju neprimetne, ali ne daju mira. Najbolji primer je zanoktica: sitna povreda koja stalno podseća da postoji, svaki put kad pokušate da pomerite prst.
Naše društvo živi baš sa takvom ranom. Nastala u vreme kada su parole zamenile argumente, a megafoni institucije, ona je izgledala bezazleno. Niko nije očekivao da će mala upala postati hronična. Ali istorija voli ironiju: velike ideologije padaju, vođe odlaze u zaborav, a upravo zanoktice opstaju.
Učenik koji je tih godina stajao u senci glasnijeg učitelja pokazao je ono što mentor nije imao – strpljenje. Nije bio harizmatičan, nije imao snagu mase, ali je razumeo tehniku kontrole. Naučio je da vlast ne traži viziju, već disciplinu; da nije neophodno vikati, već ućutkati druge. I iz te lekcije izrasla je rana koja nikako da zaraste.
Normalizovana infekcija
Godine su prolazile, stara rana se činila zalečenom. Učitelj je nestao iz vidokruga, ekstremizam je izbledeo, a na površini se pojavio novi sloj laka. Umesto urlika, stigli su slogani o stabilnosti. Umesto rovova, stigle su konferencije za štampu. Umesto mitinga pod šatorima, stižu rukovanja na samitima.
Ali infekcija ispod laka ostala je ista.
Institucije su postale kulise. Parlament se pretvorio u manikir salon koji potvrđuje oblik nokta. Sudovi su sterilne makazice kojima se seku neposlušni, a ne sama infekcija. Mediji su obloge koje kriju gnoj.
Građani su, pak, telo koje trpi. Oni su naučili da bol pripada životu. Kada se pojavi nova kriza, novi izbori, novi strahovi – reaguju, ali kratko. Potom se povlače, naviknuti da rana ne prestaje. Kao pacijent koji zna da će ubod boleti, ali se navikao da živi s tim.
I tako se bol normalizovao. Društvo je prestalo da traži lek, a počelo da bira kozmetiku. Umesto operacije – novi sloj laka. Umesto dezinfekcije – obećanje o reformi. Umesto promene – stabilnost bola.
Pedikir istorije
Spoljni svet gleda ruku i vidi nalakirane nokte. Fotografije sa samita, sporazumi potpisani u Briselu, ceremonijalna rukovanja – sve deluje uredno. U izveštajima se piše o napretku, o stabilnosti, o predvidivosti.
Nikoga ne zanima što prst pulsira.
Svetske sile više puta su igrale ulogu površnog kozmetičara. Doneli bi novi sloj laka: poneki zakon, poneku strategiju, poneku pohvalu. Ali niko nikada nije zavrnuo rukavice i pogledao ispod površine. Njih zanima samo da prst potpisuje ugovore i da dlan pozdravlja kamere.
Takav odnos nije nov. Isto su radili i s jednim drugim vođom koji je decenijama stajao na čelu jedne velike zemlje, dok mu je prst prekrivao čitavo društvo. Spoljni svet ga je nazivao „garantom stabilnosti“. Sve dok jednoga dana rana nije pukla, a infekcija se prosula preko granica. Tad su shvatili da kozmetika nije lek.
Ironija je uvek ista: dok je prst miran, svet gleda u lak, ne u bol. Tek kada zanoktica krene da gnoji preko granica, pedikir istorije postaje neizbežan.
Anatomija kontrole
Zanoktica ne vlada sabljom, već ubodom. Nije to udarac, nije to eksplozija. To je sitna, stalna kontrola koja se uvukla u sve pore društva.
Mediji su orkestar u kojem svi sviraju isti ton. Oni koji pokušaju da odsviraju drugačiju melodiju završavaju u tišini. Pravosuđe je pozorište u kojem se predstave pišu unapred, a presude potpisuju pre suđenja. Ekonomija je krvotok kojim upravlja prst: investicije dolaze ili odlaze u skladu s njegovim ritmom.
Obrazovanje, paradoksalno, postaje kurs za disciplinu. Umesto da stvara slobodne mislioce, ono proizvodi nove asistente infekcije. Uči decu da je bol normalan, da je trpljenje prirodno, da je disciplina važnija od slobode.
Sve to funkcioniše kao zatvoren sistem: prst stvara bol, telo se navikava, spoljni svet premazuje lak. I tako decenijama.
Paralele iz prošlosti
Nismo mi jedini koji smo živeli sa zanokticom. U jednoj imperiji, davno, postojao je vođa koji je želeo da prikaže snagu kroz stalne parade. I dok su legionari marširali, unutrašnja upala je širila korupciju i strah. U drugoj zemlji, sredinom 20. veka, jedan mali brk postao je simbol autoriteta. Na prvi pogled – bezazlen detalj, a zapravo znak duboke infekcije.
Svaka epoha imala je svoj „nokat“: sitan, ali simboličan, deo tela koji je preuzimao moć nad celinom. U nekim slučajevima, rana je presečena naglo, kroz revoluciju. U drugima, telo se godinama mučilo dok nije pronašlo lek. Ali zajedničko im je jedno – nijedna zanoktica nije trajala zauvek.
Građani kao telo bola
Najveća ironija je u tome što telo pristaje da živi s tim. Ljudi su se navikli da bol pripada svakodnevici. Navikli su se na stalne pretnje, na izbore bez izbora, na institucije koje ne leče nego prikrivaju.
Neki su otišli, jer su shvatili da se ovde rana neće izlečiti. Drugi su ostali i naučili da se šale na sopstveni račun. Treći se povremeno pobune, ali brzo splasnu, iscrpljeni. I tako, generacije odrastaju uz bol, a bol postaje kultura.
To je možda najveća pobeda zanoktice: kada telo samo prihvati infekciju kao prirodno stanje. Kada bol prestane da bude alarm i postane rutina.
Sudbina pod noktima
Na kraju, ostaje satira života: dok druge zemlje vodi mozak, dok negde srce diktira vrednosti, nas vodi prst sa ranom. Zanoktica je postala naš sistem, naša dijagnoza, naš okvir.
Najgore nije kada ranu napravi sablja, jer sablja preseče i krv teče. Najgore je kada ti sudbinu kroji sopstvena zanoktica – mala, uporna, večna.
Pedikir istorije će doći. Možda neće odmah, možda neće brzo, ali hoće. Jer nijedna upala ne traje večno. Pitanje je samo: koliko bola telo još može da podnese pre nego što odluči da je dosta.
Daj svoj stav!
Još nema komentara. Napiši prvi.