Danas sam u Subotici i okolini proveo divan dan sa našim ljudima.
Posetio sam porodicu Cerovac, vredne domaćine koji gaje ovce i krave. Kad vidite takvu porodicu, stado, zemlju i ljude koji svojim rukama stvaraju, onda vidite na čemu zaista počiva Srbija.
Na porodici. Na selu. Na radu. Na zemlji.
Ali i ovde slušam istu priču koju čujem širom Srbije: suša, suša i ponovo suša.
I čovek mora da se zapita: kako je moguće da zemlja kroz koju teku Dunav, Sava i Tisa, sa toliko reka, kanala i podzemnih voda, svake godine gleda u nebo i moli Boga za kišu?
Nije problem što Srbija nema vodu. Problem je što nemamo sistem koji će tu vodu da sakupi, sačuva, dovede do njive i upotrebi kada je najpotrebnija.
U XXI veku poljoprivrednik ne sme da zavisi od toga da li će pasti kiša.
Navodnjavanje, akumulacije, kanali, digitalno upravljanje vodom, savremeni plastenici i precizna poljoprivreda moraju da postanu nacionalni posao.
A onda od jednog hektara nećemo uzimati jedan prihod, već višestruko veći prihod kroz tehnologiju, više ciklusa proizvodnje i, najvažnije, preradu.
Naše jagnje ne treba da napusti Srbiju samo kao živo jagnje. Od njega ovde treba da nastane čitav lanac proizvoda veće vrednosti — meso, prerađevine, brend, pakovanje, logistika i izvoz. Tako zarađuju uređene i razvijene zemlje.
Posle sela obišli smo i Suboticu — veličanstven grad u kojem smo i mi poslovali još pre pola veka.
Subotica je nekada bila veliki industrijski grad. Sever je u svom najjačem periodu zapošljavao više od 5.200 ljudi, a grad je imao i velika imena kao što su „29. novembar“, „Fidelinka“, „Zorka“, „Agrokombinat“, „Bratstvo“, „Partizan“ i druga preduzeća. Prema lokalnim istorijskim podacima, u velikim subotičkim fabrikama radilo je više od 15.000 ljudi.
To nam pokazuje da Subotica ima industrijski gen i tradiciju. Ne treba da vraćamo mašine iz prošlog veka — treba da vratimo duh proizvodnje, ali sa robotikom, veštačkom inteligencijom, automatizacijom, modernom prehrambenom industrijom i tehnologijama XXI veka.
Posebno me je obradovalo što su nam tokom šetnje prilazili ljudi svih generacija, a među njima i veliki broj mladih.
To je najvažnija poruka.
Mladi ne traže prošlost. Oni traže budućnost.
A Subotica ima još jednu ogromnu prednost: nalazi se na granici sa Mađarskom, na vratima Evropske unije. Ovde vekovima zajedno žive Srbi, Mađari i ljudi drugih nacionalnosti. Različiti jezici, tradicije i kulture, a isti grad, iste ulice, iste brige i ista želja da deca žive bolje.
To je Srbija koju želim — Srbija u kojoj različitost nije razlog za podelu, već bogatstvo.
Subotica može ponovo da bude jedan od najjačih proizvodnih, agrarnih, logističkih i tehnoloških centara ovog dela Evrope.
Imamo zemlju.
Imamo vodu.
Imamo ljude.
Imamo znanje.
Samo moramo da napravimo sistem.
Da selo proizvodi.
Da fabrika prerađuje.
Da tehnologija povećava prinos.
Da svet kupuje naš gotov proizvod.
I da naša deca ostanu ovde, zasnivaju porodice i grade Srbiju XXI veka.
Subotica može. Srbija može.
PORODICA JE SNAGA SRBIJE
SRBIJA MORA DA RADI, GRADI I RAĐA
Bogoljub Karić
O AUTORU
Porodičan čovek. Pionir i reformator kapitalizma u Jugoslaviji i Rusiji u vreme predsednika Mihaila Gorbačova. Vizionar. Mirotvorac. Graditelj. Farmer, koji se bavi stočarstvom, voćarstvom i poljoprivredom. Orijentisan na organski uzgoj i zdravu hranu. Filantrop. Arhitekta novog ekonomskog svetskog poretka. Predsednik Međunarodnog komiteta „Nikola Tesla“. Ekspert UN Programa za održivi razvoj. Član UN Global Marketplace-a. Član Njujorške akademije nauka. Dobitnik više počasnih doktorata međunarodnih univerziteta. Nominant za Nobelovu nagradu.
Vaše mišljenje je deo priče
Pročitajte stavove drugih čitalaca i uključite se u razgovor.