Šta se dešava kada umiremo? Nauka daje odgovor

Osobe koje su doživele iskustvo blisko smrti (IBS) često svedoče o napuštanju tela, svetlosti i dubokim emocijama. Međutim, ostaje pitanje: da li su ovi doživljaji zaista pogled u onostranost ili odraz složenih neuroloških procesa u poslednjim trenucima života? Najnovija istraživanja o radu mozga u fazi umiranja pokušavaju da razjasne ovu dilemu.

Iskustvo bliske smrti nije nova pojava. Istoričari su dokumentovali ovakve slučajeve kroz vekove i u različitim kulturama — od Kine 7. veka p.n.e. do Gane u 19. veku. Danas se smatra da su IBS relativno čest fenomen; jedno istraživanje pokazalo je da je oko 15 odsto pacijenata na intenzivnoj nezi doživelo ovakvo iskustvo.

IBS obično uključuju prepoznatljive elemente: osećaj napuštanja tela, viđenje svetlosti, prolazak kroz tunel, pregled života i duboki osećaj mira. Savremeni koncept IBS popularizovan je 1975. godine, kada je američki psiholog dr Rejmond Mudi objavio knjigu „Život posle života“. Od tada, brojni slučajevi su dokumentovani, ali pitanja o prirodi svesti i mehanizmima koji stoje iza ovih iskustava i dalje ostaju.

Neurološka objašnjenja

Većina neuronaučnika smatra da IBS mogu biti posledica neurobioloških promena koje nastaju u mozgu u trenutku umiranja. Istraživanje iz 2024. godine, sprovedeno na Univerzitetu u Mičigenu, donelo je značajne uvide u ovu temu.

Kod četiri umiruća pacijenta, istraživači su pomoću EEG uređaja pratili moždanu aktivnost nakon prekida mehaničke podrške. Kod dvoje pacijenata zabeležen je nagli porast gama talasa, povezanih sa svesnim procesima, u regijama mozga koje su povezane sa percepcijom i donošenjem odluka.

Ovakav nalet aktivnosti ranije je primećen samo kod pacova, ali ovo je bilo prvo zabeleženo svedočenje i kod ljudi. Prema rečima istraživača, nalaz sugeriše da ljudski mozak može ostati aktivan, pa čak i pojačano reagovati neposredno pre smrti.

Uloga hemijskih supstanci

Pored moždanih talasa, istraživanja na životinjama pokazala su da dolazi do naglog oslobađanja neurotransmitera u trenutku umiranja. Eksperimenti na pacovima pokazali su porast nivoa supstanci kao što su adenozin, dopamin, noradrenalin, GABA, glutamat i aspartat. Takođe je primećen nagao skok serotonina, i to čak 20 puta veći od uobičajenog nivoa.

S obzirom na to da ovi neurotransmiteri imaju ključnu ulogu u regulisanju emocija i stvaranju stanja sličnih snovima, pretpostavlja se da njihovo oslobađanje može doprineti intenzivnim i složenim subjektivnim iskustvima koja se javljaju tokom IBS.

Veza sa efektima psihoaktivnih supstanci

Dalju potvrdu ovog mehanizma pružaju istraživanja efekata psihoaktivnih supstanci, kao što su LSD, psilocibin (iz „magičnih“ pečuraka) i DMT. Ove supstance deluju na iste receptore u mozgu koje stimulišu neurotransmiteri tokom umiranja.

Istraživanje sprovedeno na Univerzitetu u Liježu pokazalo je da su ispitanici koji su uzimali DMT prijavljivali osećaje slične onima koje opisuju osobe koje su preživele IBS — uključujući osećaj napuštanja tela i viđenje svetlosti.

Postoji hipoteza da mozak u uslovima ugroženog života može spontano osloboditi molekule koje podsećaju na DMT ili ketamin, izazivajući karakteristična iskustva bliska smrti.

Naučne kontroverze i psihološki efekti

Ipak, deo stručnjaka smatra da neurološka objašnjenja nisu dovoljna. Neuropsihijatar dr Piter Fenvik, koji je istraživao IBS do svoje smrti 2024. godine, zastupao je stav da ovakva iskustva ukazuju na postojanje svesti nezavisne od moždanih procesa.

Sličan stav ima i prof. Dženis Holden sa Univerziteta Severnog Teksasa, koja smatra da prolazni hemijski procesi ne mogu objasniti složena kognitivna iskustva i takozvane proverene percepcije — slučajeve kada osobe u IBS prijavljuju tačne informacije o događajima iz drugih prostorija.

Neuronaučnici, međutim, ističu da takve percepcije još uvek nisu nedvosmisleno dokazane, iako ostaje otvorena hipoteza o mogućem postojanju ne-lokalne svesti, koja je predmet aktuelnih istraživanja.

Osim naučne debate, značajan je i uticaj koji IBS ima na psihu onih koji su ih preživeli. Istraživanja pokazuju da ove osobe često razvijaju novu životnu perspektivu: smanjen strah od smrti, smanjen materijalizam, veće interesovanje za duhovne teme i izraženiju empatiju.

Uočene su i fizičke promene: promena metabolizma, potrebe za snom, kao i veća osetljivost na svetlosne i zvučne nadražaje. Takođe je primećeno da su osobe koje su doživele IBS češće sklone promenama u privatnom životu — raskidu postojećih veza, promeni zanimanja i društvenih krugova.

Zbog ovako snažnog psihološkog uticaja, deo stručnjaka smatra da bi pacijentima trebalo pružiti adekvatnu psihološku podršku nakon što prođu kroz ovakvo iskustvo.

Virtuelna stvarnost kao alat za istraživanje

Zanimljiv metod istraživanja koristi i virtuelna stvarnost. U jednom eksperimentu, tim sa Univerziteta u Barseloni simulirao je IBS kod ispitanika putem virtuelne smrti avatara. Nakon ovog iskustva, ispitanici su pokazali veći altruizam i smanjen strah od smrti.

Ova istraživanja dodatno potvrđuju da IBS mogu imati dubok i trajan psihološki uticaj.

Buduća istraživanja nastaviće da rasvetljavaju kako se svest ponaša u graničnim stanjima života i smrti, a pitanje da li je sve moguće objasniti isključivo biološkim mehanizmima i dalje ostaje otvoreno.