Turska čeka gotovo 40 godina da uđe u Evropsku uniju (EU), dok je Ukrajina, s druge strane, dobila status kandidata za nekoliko meseci posle početka ruske invazije, a iza takvog konstrasta, evropsko proširenje oscilira između političkih zahteva, institucionalne blokade i strateških imperativa, ocenio je danas belgijski javni servis RTBF.
Hoće li se Turska, Ukrajina ili Moldavija ikada pridružiti EU? Za Tursku, to pitanje je svima na pameti već 39 godina. Zemlja je podnela zahtev 1987. Nijedna druga zemlja kandidat nije čekala toliko dugo, a očigledno taj proces pristupanja još nije gotov.
Evropski parlament je 17. juna usvojio novi izveštaj o Turskoj. Tekst još jednom postavlja uslove – pregovori o pristupanju sa Ankarom ne mogu se nastaviti bez napretka u vladavini prava, osnovnim pravima i demokratiji. Ovi pregovori su u zastoju od 2018. godine.
Profesor političkih nauka na Univerzitetu Slobodne Evrope u Briselu Žan-Mišel De Vel (Jean-Miche De Waele) ocenio je za RTBF da je EU odavno trebalo da „svari pristupanje zemalja Centralne i Istočne Evrope“.
Proširenje iz 2004. godine, koje je povećalo Uniju sa 15 na 25 zemalja članica, bilo je deo strategije za ponovno ujedinjenje kontinenta posle Hladnog rata. Ali se od tada tempo znatno usporio.
Danas su zahtevi Ukrajine i Moldavije ponovo stavili ovo pitanje u srce evropske agende, u kontekstu koji je daleko više strateški nego strogo institucionalan. Oni pokazuju da proširenje ostaje proces kojim upravljaju kriterijumi, ali koji je duboko pod uticajem političke i geopolitičke dinamike moći.
Zašto je ovaj proces, često predstavljen kao tehnički i zasnovan na zaslugama, toliko zavisan od političkog konteksta, zapitao je RTBF.
Danas se zemlje kandidati za EU nalaze na Zapadnom Balkanu, u Istočnoj Evropi i na Kavkazu: Albanija, Bosna i Hercegovina, Gruzija, Moldavija, Crna Gora, Severna Makedonija, Srbija, Turska i Ukrajina. Kosovo je takođe potencijalni kandidat, iako ga ne priznaju sve države članice EU.
Ova geografija mnogo govori o trenutnim ulozima. Mnoge zemlje koje kucaju na vrata Unije nalaze se u područjima gde se presecaju evropski, ruski, turski i kineski uticaji.
De Vel smatra da je to podsetnik da je proširenje uvek bilo više od samog mehanizma za ekonomsku integraciju – ono služi i za stabilizaciju evropskog susedstva.
„Shvatili smo da ove granice mogu biti ugrožene, da prisustvo (ruskog predsednika Vladimira) Putina ili Kine na ovim granicama možda nije najbolji način da se garantuje bezbednost i pouzdana ekonomija“, rekao je on.
Proširenje se stoga, prema njegovoj oceni, pojavljuje kao pitanje stabilnosti, ali i kao „pitanje identiteta i budućnosti EU“.
Međutim, sama geopolitička razmatranja nisu dovoljna da otvore vrata Uniji. Da bi se pridružila, zemlja prvo mora da ispuni niz kriterijuma i da sledi proceduru navedenu u članu 49 Ugovora o Evropskoj uniji.
Zemlja kandidat treba da bude evropska država, u najširem smislu, što znači ne samo geografski, već i kroz svoje istorijske i političke veze sa Evropom, da poštuje vrednosti Unije i da se obaveže da će ih promovisati.
Od svog osnivanja, EU se širila korak po korak, a svako proširenje je sledilo drugačiju logiku.
Međutim, proširenje nije samo unapredilo evropski projekat, ono je takođe zakomplikovalo donošenje odluka i, svojom sporošću, podstaklo neke od trenutnih frustracija.
Prva proširenja su dovela do prijema zemalja zapadne i severne Evrope – Danske, Irske i Velike Britanije 1973. godine. Grčka se pridružila 1981. godine, a zatim Španija i Portugal 1986. godine. Ova pristupanja su pratila demokratsku konsolidaciju zemalja koje su izlazile iz diktatura ili autoritarnih režima.
De Vel je istakao da je ova politička dimenzija uvek imala prednost nad čisto ekonomskom pripremom.
„Kada je Grčka primljena u Evropsku uniju, to je bilo i da bi se stabilizovala“, rekao je on i dodao da je bilo zemalja koje nisu bile sasvim spremne da se pridruže, ali su ušle, čak i pre zemalja Istočnog bloka, iz geopolitičkih razloga.
Najznačajnije proširenje dogodilo se 2004. godine, pristupanjem deset zemalja, uključujući Poljsku, Mađarsku, Češku, Slovačku, Sloveniju i baltičke države.
Bugarska i Rumunija su usledile 2007. godine, a zatim Hrvatska 2013. godine. Od tada se nijedna nova zemlja nije pridružila EU, dodao je RTBF.
Vaše mišljenje je deo priče
Pročitajte stavove drugih čitalaca i uključite se u razgovor.