Orlando Blum očistio krv od mikroplastike – da li je to zaista moguće?

Koliko je realno izbaciti plastiku iz krvi i šta je to „ironija filtracije“.

Kada je glumac Orlando Blum nedavno otkrio da je prošao proceduru „čišćenja“ krvi plaćenu skoro 11.000 dolara, mnogi ljudi su se začudili.

Zvezda filma „Pirati sa Kariba“ okrenula se tretmanu poznatom kao afereza – medicinskom procesu u kojem se krv uklanja iz tela, centrifugira ili filtrira da bi se izvukle određene komponente, a zatim vraća u pokušaju da se ispere mikroplastika i drugi toksini.

Afereza se obično koristi za lečenje stanja kao što su autoimune bolesti ili abnormalno visoki nivoi krvnih zrnaca ili proteina, piše sajt Konversejšn.

Međutim, njena upotreba kao detoksikacije za mikroplastiku nije naučno dokazana.

Blum je rekao da sumnja da je njegovo telo apsorbovalo plastiku kroz svakodnevnu izloženost i da želi da je izbaci iz sistema.

Verovatno je u pravu u vezi sa izloženošću. Naučnici su pronašli mikroplastiku – sitne fragmente plastike manje od 5 mm – u našem vazduhu, vodi, zemljištu, hrani, pa čak i unutar ljudskog tkiva. Ali kada je u pitanju njihovo uklanjanje iz krvotoka, tu nauka postaje zamagljena.

Naučnici koji proučavaju kontaminaciju mikroplastikom, ispitali su ovo pitanje u kontekstu dijalize – tretmana koji spasava život pacijentima sa otkazivanjem bubrega. Dijaliza filtrira otpadne proizvode poput uree i kreatinina iz krvi, reguliše elektrolite, uklanja višak tečnosti i pomaže u održavanju krvnog pritiska.

Nalazi su otkrili da, iako je dijaliza medicinsko čudo, ona može imati i ironičnu manu: mogla bi biti unošenje mikroplastike u krvotok. U nekim slučajevima smo otkrili da su pacijenti koji se podvrgavaju dijalizi bili izloženi mikroplastici tokom lečenja zbog razgradnje plastičnih komponenti u opremi – uznemirujuća kontradikcija za postupak osmišljen za čišćenje krvi.

Afereza je usko povezana sa dijalizom: obe uključuju vađenje krvi iz tela, njenu cirkulaciju kroz plastične cevi i filtere, a zatim vraćanje – tako da obe procedure nose sličan rizik od unošenja mikroplastike iz opreme u krvotok.

Šta je mikroplastika?

Mikroplastika su plastične čestice veličine od oko 5 mm (otprilike dužine zrna pirinča) do 0,1 mikrona – manje od crvenog krvnog zrnca.

Neke mikroplastike se proizvode namerno, poput plastičnih mikroperlica koje su nekada bile uobičajene u pilinzima za lice. Druge nastaju kada se veći plastični predmeti vremenom razgrađuju usled sunčeve svetlosti, trenja ili fizičkog stresa.

One su svuda: u hrani koju jedemo, vazduhu koji udišemo i vodi koju pijemo. Plastična ambalaža, sintetička odeća poput poliestera, pa čak i veštački travnjaci doprinose širenju. Automobilske gume oslobađaju plastične čestice dok se troše, a hrana zagrejana ili skladištena u plastičnim posudama može ispuštati mikroplastiku.

Jedna procena sugeriše da prosečna odrasla osoba može uneti oko 883 mikroplastične čestice – preko pola mikrograma – dnevno.

Do sada, velike epidemiološke studije nisu utvrdile vezu između izloženosti mikroplastici i određenih bolesti. Takve studije su potrebne, ali još uvek nisu završene.

Međutim, rana istraživanja sugerišu da mikroplastika može biti povezana sa upalom, kardiovaskularnim stanjima i oštećenjem DNK – potencijalnim putem do raka.

Ono što ostaje nejasno je kako se mikroplastika ponaša unutar tela: da li se akumulira, kako interaguje sa tkivima i kako (ili da li) je telo čisti.

Ironija filtracije

Zamamljivo je verovati, kao što izgleda da Blum veruje, da možemo jednostavno „očistiti“ krv, kao što je ceđenje testenine ili prečišćavanje vode za piće. Baš kao što sito filtrira vodu iz testenine, aparati za dijalizu filtriraju krv – ali koristeći daleko složenije i delikatnije sisteme.

Ove mašine se oslanjaju na plastične komponente, uključujući cevi, membrane i filtere, koji su izloženi stalnom pritisku i ponovljenoj upotrebi. Za razliku od nerđajućeg čelika, ovi materijali se mogu vremenom razgraditi, potencijalno ispuštajući mikroplastiku direktno u krvotok.

Trenutno ne postoje objavljeni naučni dokazi da se mikroplastika može efikasno filtrirati iz ljudske krvi. Stoga, tvrdnje da dijaliza ili drugi tretmani mogu da je uklone treba posmatrati sa skepticizmom, posebno kada su sami sistemi za filtraciju napravljeni od plastike.

Iako je primamljivo juriti za brzim rešenjima ili čišćenjem koje podržavaju poznate ličnosti, još uvek smo u ranim fazama razumevanja šta mikroplastika radi našem telu – i kako da je se rešimo. Umesto da se fokusiramo isključivo na načine ispiranja plastike iz krvotoka, efikasnija dugoročna strategija može biti smanjenje naše izloženosti.

Blumova priča se oslanja na rastuću javnu nelagodu: svi znamo da nosimo teret plastike. Ali rešavanje ovog problema zahteva više od trendova zdravlja: to zahteva rigoroznu nauku, strožu regulaciju i odustajanje od našeg oslanjanja na plastiku u svakodnevnom životu.