U Srbiji ima puno ljudi koji ne žele da prihvate istinu o ratovima u bivšoj Jugoslaviji, a ima i onih, uglavnom mladih ljudi, koji to naprosto ne znaju, pošto je vlast predsednika Aleksandra Vučića instrumentalizovala srpsku istoriju i u školama ne postoji kritičko preispitivanje 1990-ih godina, piše danas Noje cirher cajtung (NZZ).
Švajcarski dnevnik piše da je na sahrani Ratka Mladića bilo puno ljudi koji nisu bili ni rođeni u vreme rata u BiH.
Mladi advokat i opozicioni aktivista Milan Vujić kaže da ratovi u Bosni i Hrvatskoj zvanično jesu deo nastavnog plana, ali „se obrađuju tek krajem školske godine, kad pedagozi naprosto više nemaju vremena da se bave tim temama“. „U nastavi nikada nismo ozbiljno razgovarali o Srebrenici, Sarajevu, Vukovaru, Kosovu, ratnim zločinima ili ulozi Srbije u tim ratovima“, kaže Vujić.
NZZ piše da mnogi nastavnici istorije te teme naprosto izostavljaju, a prema Vujićevim rečima, većina njegove generacije zato „prihvata narative srpskih medija“ i živi u „mehuru lažnih priča“.
Vujić kaže da je u mladosti i sam obožavao Ratka Mladića, a onda je na svoju ruku istraživao i promenio stav, „ali ne uz pomoć srpskih knjiga o istoriji“.
„U njima se, naime, nijednom ne spominje odgovornost srpskih oružanih snaga za zločine“, piše NZZ.
Istoričarka Jelena Đureinović sa Univerziteta u Beču detaljno se pozabavila sadržajem tih knjiga i kaže da srpsko „ministarstvo obrazovanja strogo kontroliše sadržaje, pa i one privatnih izdavača, i cenzuriše sve što protivreči politici sećanja.“
„O raspadu Jugoslavije se diskutuje bez šireg konteksta hladnog rata i sloma komunizma. Sva krivica se pripisuje Hrvatima, kosovskim Albancima i Bošnjacima“, piše NZZ.
„Posebno je ciničan u jednoj knjizi opis opsade Sarajeva. Tamo piše da je puno Srba ostalo zarobljeno, jer im muslimanska vojska nje dozvoljavala da napuste područje“, piše NZZ, dodajući da je istina da je srpska vojska pod komandom Ratka Mladića ćetiri godine opsedala grad, svakodnevno ga gađala i da je ubijeno 11.500 ljudi, od toga oko 1.600 dece.
„Taj pasus je verovatno najeklatantnije izvrtanje činjenica i promena perspektive – što dalje od srpskih zločinaca i njihovih žrtava, i prema srpskim žrtvama“, kaže Đureinović.
Ona dodaje i da se iz udžbenika, kada je reč o zločinima protiv nesrpskog stanovništva, saznaje da ih je bilo, „ali ne i od koga, i protiv koga“. Kada je reč o etničkom čišćenju, spominje se samo progon Srba, iako su u Bosni oko 80 odsto civilnih žrtava bili Bošnjaci. To, prema njenim rečima, govori o „opsednutosti mitom žrtve“.
„Prema većem broju istraživanja, mlada generacija u Srbiji gaji netačno uverenje da su Srbi najveće žrtve ratova 1990-ih godina“, piše NZZ.
Uz to, u jednom od udžbenika se susedne zemlja BiH i Crna Gora navode kao srpske zemlje.
„U srpskoj javnosti prevladava narativ da Srbija kao država nije učestvovala u ratu u Bosni. Krivica se pripisuje paravojnim formacijama, Srbima izvan Srbije i međunarodnoj zajednici“, piše NZZ.
List piše da vlast u Beogradu pod vođstvom Aleksandra Vučića pokušava da te ratove instrumentalizuje u svoju korist. „Ona sebe predstavlja kao oslobodioca, koji će podučavati pravu srpsku istoriju i narodu vratiti njegov ponos, nakon što je navodno decenijama bio primoran da se stidi svojih ‘heroja'“, piše NZZ.
„Ceo javni život zatrovan je tim ekstremno desnim diskursom. Zato učenici jedva i mogu da čuju nešto drugo“, konstatuje NZZ.
Đureinović veruje da bi udžbenici i učitelji, koji podržavaju kritično promišljanje i bili spremni da stvarno raspravljaju o 1990-im godinama značili veliku promenu u srpskom društvu, „ali da je to u ovom trenutku iluzorno“, piše NZZ.
Vaše mišljenje je deo priče
Pročitajte stavove drugih čitalaca i uključite se u razgovor.