Mozak otkriva naše prave godine i potencijal za dug život

Svako od nas prilikom upoznavanja sa nekim, podsvesno prati fizičke karakteristike osobe da bi procenili koliko je stara.

Često su ove procene prilično tačne, ali naučnici pokušavaju da repliciraju taj unutrašnji kalkulator starosti kako bi utvrdili koliko su ljudi stari – ne hronološki, već biološki, piše RTS.

U novom radu objavljenom u časopisu Nature Medicine, Toni Vis-Korej, profesor neurologije na Univerzitetu Stanford i direktor Inicijative Fila i Peni Najt za zdravlje mozga, i njegove kolege iznose rezultate testa krvi koji su razvili, a koji može da odredi „biološku starost“ osobe: broj zasnovan na unutrašnjem stanju zdravlja koji bi mogao preciznije da zabeleži koliko dobro starimo u odnosu na hronološki uzrast.

Test traži skupove proteina jedinstvenih za 11 organskih sistema, i svaka od ovih grupa proteina pruža uvid u to koliko je zdrav odgovarajući organ. Zajedno, oni mogu pomoći u predviđanju koji ljudi imaju više sklonosti da razviju određene bolesti u narednoj deceniji ili nešto duže.

Na osnovu dobijenih analiza, mozak izgleda kao posebno jak prediktor ne samo Alchajmerove bolesti, već i dugovečnosti uopšte. Istraživači su otkrili da je kod ljudi sa mozgom koji je bio stariji od njihove hronološke starosti veća verovatnoća da će ranije umreti od onih sa mozgom koji je bio mlađi od svoje stvarne starosti.

Izgradnja biološkog sata

Naučnici su odavno zainteresovani za proučavanje jaza između hronološke starosti osobe i njene biološke starosti, jer razlika odražava koliko brzo neko može da stari – proces na koji utiču faktori poput bolesti, izloženosti životnoj sredini, pušenja, ishrane i drugih faktora načina života. Različiti proračuni poput onog koji se koristi u trenutnoj studiji – takozvani „biološki satovi“ – postoje za određivanje biološke starosti osobe, ali dokazivanje njihove pouzdanosti i tačnosti je bio veliki izazov.

Da bi stvorio jaču naučnu osnovu za biološki sat, Vis-Korej je krenuo od činjenice da organi u telu proizvode specifične proteine koji su jedinstveni za njih. Njegova hipoteza je bila da praćenje kako se ovi proteini menjaju tokom vremena može ukazati na to koliko je organ zdrav i koliko dobro funkcioniše.

To je isto ono što dobijamo iz analiza krvi na lekarskom pregledu: one pružaju uvid u stanje srca, jetre i drugih organa kako bi lekari imali uvid u to koliko dobro funkcionišu i da li se menjaju tokom vremena.

Vis-Korej je tu ideju podigao na viši nivo proučavajući 3.000 proteina kod 45.000 ljudi, starosti od 40 do 70 godina, koji su dali uzorke krvi Britanskoj biobanci. Ovi proteini su identifikovani kao jedinstveni za jedan od 11 različitih organa: masno tkivo, arterije, mozak, srce, imuno tkivo, creva, bubrege, jetru, pluća, mišiće i pankreas. Takođe je razvio model mašinskog učenja koji je beležio nivoe ovih proteina i kod zdravih ljudi i kod onih sa bolestima. Pošto su uzorci bili povezani sa godinama ljudi, Vis-Korej je takođe mogao da mapira koji su nivoi proteina povezani sa kojim godinama.

Kada je to uradio, došao je do biološke starosti bilo kog datog organa kod bilo koje osobe, koju je zatim mogao da uporedi sa njihovom hronološkom starošću kako bi stekao utisak o tome koji ljudi brže stare. Dvadeset proteina povezanih sa mozgom pokazali su se kao dobri pokazatelji za izračunavanje ukupne biološke starosti osobe.

„Ako imam mere moždanih proteina od bilo koje slučajne osobe, mogu pokušati da ga uklopim i kažem: ‘Ova osoba mora da ima oko ovoliko godina’“, objašnjava profesor. „To daje procenu koliko ta osoba ima godina, ili koliko je star njen mozak.“

Novi pogled na starenje

Vis-Korej nije siguran zašto je mozak tako snažna zamena za ostale organske sisteme, ali je moguće da ili mozak nekako odražava celokupno stanje bolesti ili oštećenja tela i drugih organskih sistema, ili da je mozak centralni orkestrator različitih organa i nadgleda njihovu funkciju i dugovečnost.

Pošto je studija pratila ljude koji su dali uzorke tokom 15 do 17 godina, Vis-Korej je takođe mogao da ispita kako je biološka starost bila u korelaciji sa smrtnošću. Oni čija je biološka starost mozga bila mlađa od njihove hronološke starosti imali su 40 odsto manji rizik od smrti tokom studije u poređenju sa osobama normalnog uzrasta.