Lideri širom Evrope uglavnom su se uzdržali od osude američke otmice predsednika Venecuele Nikolasa Madura (Nicolas), a to je najgori mogući način da brane principe za koje se sami zalažu i da se zaštite od vazalne budućnosti koju američki predsednik Donald Tramp (Trump) i njegove pristalice pripremaju za njih.
„Tramp ne samo da pravi galamu, već radi ono što kaže. Evropski zvaničnici bi trebalo da budu zabrinuti, ali njihove reakcije na otmicu Nikolasa Madura su, kako se i strahuje, očajne“, ocenjuje se u dugom tekstu francuskog portala Medijapar (Mediapart).
Ti zvaničnici Evrope „ne pokazuju originalnost na međunarodnoj sceni, protivreče principima koje bi Koalicija voljnih koja podržava Ukrajinu trebalo da brani, a oslikavaju kontinent koji samo posmatra istorijski razvoj koji će ga uskoro progutati“.
Od subote kad je izvedena američka operacija otmice, hapšenja i prebacivanja Madura u Njujork, reakcije iz Evrope su bile raštrkane i kretale su se od mlakih protesta do saučesničkih izjava.
Kao i kod zločina izraelskog premijera Benjamina Netanjahua u Palestini, glas Španije se najviše istakao jer je premijer Pedro Sančes (Sanchez) eksplicitno osudio „kršenje međunarodnog prava i militarizam“ koji dobija na značaju u Americi, navodi se u tekstu.
Predstavnici Evropske unije (EU) samo su ponovili svoju posvećenost „principima međunarodnog prava i Povelje UN“, kao što je učinila i visoka predstavnica EU za spoljnu politiku i bezbednost Kaja Kalas (Kallas).
Ona je izrazila svoju „zabrinutost“, a to je učinio i predsednik Evropskog saveta Antonio Košta (Costa). Potvrdili su svoju podršku „pravednoj i mirnoj tranziciji“, kao i predsednica Evropske komisije Ursula fon der Lajen (fon der Leyen).
Među šefovima država i vlada, ton je bio podjednako oprezan. Italijanska krajnje desničarska premijerka Đorđa Meloni (Giorgia) oslobodila je odgovornosti Trampovu administraciju, ocenjujući američku akciju u Venecueli „legitimnom“ operacijom.
Bez straha da bude ismejana, Đorđa Meloni je ponovila stav Italije nije da podržava „spoljne vojne akcije“ protiv nekih režima koji ugnjetavaju sopstveni narod, već je u ovom slučaju to bila „odbrambena intervencija“.
Čak i gde je ideološka bliskost sa Trampom očigledno još manje prisutna, nije bilo znakova osude. Nemački kancelar Fridrih Merc (Friedrich Merz) je izabrao eufemizam, opisujući „složenost pravne osnove“ za otmicu predsednika Madura.
Britanski premijer Kir Starmer (Keir) izjavio je da „neće proliti ni suzu“ za ono što pomalo ishitreno smatra „krajem bolivarskog režima“. A, što se tiče francuskog predsednika Emanuela Makrona (Emmanuel Macron), on je imao oštre reči ali samo za Madura, zamišljajući „tranziciju koja poštuje volju venecuelanskog naroda“.
Neki lideri bi nas skoro naveli da poverujemo da nije bilo „onih Amera“, kako se kaže u govornom jeziku, Venecuelanci ne bi imali priliku da ponovo okuse slobodu.
Međutim, stvarnost je mnogo sumornija i evropski lideri to izgleda ne shvataju. Ili se prave da ne primećuju, bilo zato što to prihvataju, što je jadno, ili zato što misle da će dobiti neku vrstu nagrade od Trampa, što je naivno, ocenjuje Medijapar.
Ono što se dogodilo u Karakasu u petak uveče očigledno nije bila samoodbrana, SAD ni na koji način nisu bile napadnute, niti je to bila nemarna upotreba sile protiv despota, čak iako je Maduro zaista depost.
Verovati i na mali trenutak da Trampova administracija ima na umu obnavljanje demokratije u Venecueli bila bi velika šala.
Štaviše, američki predsednik misli da nema razloga da opravdava svoja dela. Ne obazirući se na stvarne pobednike poslednjih opštih izbora u Venecueli, njegov primarni cilj je da osigura da mu se venecuelanska vlada pokori i učini svoju naftu dostupnom, a da pritom ostane slobodna od bilo kakvog drugog stranog uticaja, bilo da je kineski, iranski ili ruski.
Pošto obezglavljivanje režima ne označava njegov efektivni kraj, ne može se isključiti mogućnost da Vašington sarađuje sa vazalnim delom Venecuele.
To je lokalnim vlastima stavio do znanja šef američke diplomatije Marko Rubio (Marco) koji je podsetio na tekući embargo i mogućnost dalje upotrebe sile od Amerikanaca.
Čak i kada je u pitanju promena režima nametnuta spolja, ne postoje samo pravni principi koji je to zabranjuju, već i nedavna iskustva – u Avganistanu i Iraku – koja svedoče o katastrofalnoj prirodi takvog poduhvata.
To ne znači da nije zamisliva neka konkretna podrška za ugnjetavane narode, ali to ovde nije slučaj. U suprotnom, ona bi bila koordinisana i osmišljena da podrži demokratske snage na terenu.
Kao i kada je napadnut Iran, reakcije evropskih lidera pokazale su neko samozadovoljstvo i dvostruke standarde, što potkopava njihovo opravdanje za podršku Ukrajini, ili je barem svodi na težnju ka sebičnim interesima.
I iz cinične perspektive, takva „retorika otirača deluje nepromišljeno, jer su evropske sile sledeće na listi. Ne na isti način – na kraju krajeva, one nemaju naftu – ali njihove elite bi trebalo da ponovo pročitaju novu Strategiju nacionalne bezbednosti SAD“, navodi Medijapar.
Trampova administracija otvoreno priznaje svoju želju da se meša u evropske poslove, posebno podržavajući krajnje desničarske snage koje odražavaju američke ideološke opsesije i ujediniće se protiv bilo kakvog uspostavljanja evropske javne vlasti sposobne da deluje nezavisno od Vašingtona.
Medijapar podseća i na Trampove provokacije preuzimanja Grenlanda, ili njegove pretnje u vezi sa evropskim propisima koji ometaju slobodu delovanja američkih tehnoloških giganata.
Neke od političkih snaga Evrope možda su zadovoljne neslavnom budućnošću kao vazali SAD, okrećući se autokratskom modelu, nadajući se da će imati koristi od američke zaštite i umerenog pljačkanja njihovih resursa.
Međutim, oni lideri koji ozbiljno veruju da mogu da izbegnu ovaj mračni scenario trebalo bi da dva puta razmisle pre nego što se ponize pred Belom kućom koja preuzima moć.
Najblaže tumačenje evropskog ponašanja bilo bi da pokušavaju da umilostive Trampa u ključnom trenutku pregovora o sudbini Ukrajine. Ali, osim činjenice da to ne menja katastrofalnu sliku u javnosti koju njihov stav projektuje ostatku sveta, rezultati takve taktike su upitni.
Otmica Madura svakako ilustruje dolazak sveta čije se koordinate menjaju vrtoglavom brzinom, na štetu evropskog kontinenta.
„Liderima na vlasti, koji ove principe brane samo površno, kao što je genocidni rat u Gazi već pokazao, nedostaje kredibilitet i ugrožavaju budućnost svojih društava“, smatra Medijapar.
Treba takođe napomenuti da kredibilitet nedostaje onim komponentama evropske levice, koje se bune protiv Trampove brutalnosti, ali nikada nisu izgovorile ni reč za ljude koje ugnjetava Madurov režim, dodao je francuski portal koji u ironičnom tonu završava tekst – Zima je stigla, čudovišta su se pojavila, ali budite spokojni – Evropska unija poziva na „uzdržanost“.
Šta vi mislite?
Uključite se u diskusiju ili pročitajte stavove drugih čitalaca.