Santa Maria del Mar možda nije najlepša ni najpopularnija plaža na Kubi. Ipak, bila je poseban doživljaj.
Prošla sam mnogo plaža širom sveta – od onih izvikano lepih sa razglednica do skrivenih uvala u koje se stiže pešice, preko brda, pa tepenica ili novih brda prašine. Tokom boravka na Kubi imala sam priliku da obiđem i čuvenu plažu Varadero, koja se neretko nalazi na listama najlepših na svetu. Međutim, meni je jači utisak ostavila Santa Maria del Mar, koju biraju lokalci.
Nalazi se na 20-ak kilometara od Havane i bila je prvi izbor kad smo odlučili da tog dana iskuliramo obilaske i pobegnemo iz gužve. Odvezli smo se u oldtajmerima, osećaj je bio baš kao da smo u nekom starom filmu.
Plaža je peščana, to je onaj sitan beli pesak kojim želiš da hodaš u nedogled. Ovde i možeš, kraj joj se ne nazire, tek po „razbacanim“ palmama možeš da se orijentišeš.
More je toplo, skoro neprijatno toplo. Svetlo je, tirkizno, ali ne daje mnogo osveženja kad upeče Sunce.
I tog dana naučili smo da se tog karipskog Sunca posebno treba paziti. Sunce danas ni kod nas nije bezbedno, ali ovde je dovoljno samo 15-ak minuta izloženosti da zadobijete ozbiljne opekotine koje će vas mučiti do kraja putovanja.
Srećom, ja nisam, spremna sam krenula sa slojevima kreme s faktorom 50, uletala u to tirkizno more bukvalno na po 5-10 minuta i većinu vremena provela pod suncobranom. Koji je možda napravljen baš od lišća te palme iznad, s koje su nam verovatno poslužili svež kokos sa rumom naravno.
Svideo mi se taj prirodan momenat, oke, ima ležaljki, al sve su onako razbacane, nije da ti neko diše za vrat, ali veći deo je samo za bleju pod palmama; tu je bio drveni šank na kojem smo uzimali kokos, ali ne gomila kafića načičkanih tako da se osetiš kao u zatvorenoj igraonici i nije da te nešto oderu; i nema ni gužve, baš sam nekako lepo mogla da posmatram ljude, a ni muzika ne trešti – a kad sam je čula snimila sam da dolazi iz nekog grma gde se čitav bend zezao i svirao, onako, više za sebe.
Lokalci ne dave, i oni uglavnom došli da predahnu, šetaju po tom pesku, izležavaju se po plaži, ili se bućkaju u plićaku i zamislila sam samo te priče, kod njih je sve u ljubavi i samo lagano… I mislim da mi je najjači prizor bio par policajaca, muškarac i žena, u uniformama stižu i već u startu neka drugačija atmosfera. A oni, stoje malo pored ležaljki, razgovaraju kao da su na dejtu a ne u patroli, smeškaju se stidljivo kao tinejdžeri i onda nastavljaju „intervenciju“ dužinom plaže držeći se za ruke… Niko ne obraća pažnju, ne mogu da zamislim kako bi prošli u nekom drugom kraju sveta. Mada, ne mogu da zamislim da bi bilo gde i mogli tako da se opuste u uniformama.
I pomislila sam kako je baš ta opuštenost ono što čini ovu plažu posebnom. Ne more, ne pesak, ne cene. Nego ta prirodna bliskost među ljudima i potpuna tolerancija. I što možeš da sediš na peškiru u hladu, guliš onaj jadni kokos, niko te ne gleda, gledaš kako se oblaci skupljaju, niko se ne mrda, i onda se setiš tih zaljubljenih policajaca i pomisliš – oke, možda ovaj svet ipak još ima šanse.
Daj svoj stav!
Još nema komentara. Napiši prvi.