Budućnost NIS-a pod pritiskom rokova: Zašto se mađarski MOL vidi kao „problematičan” partner?

Pitanje vlasničke strukture Naftne industrije Srbije (NIS) postalo je centralna tema srpske ekonomije i politike tokom 2025. godine, a pritisak se nesmanjenim intenzitetom preneo i u 2026. godinu. S obzirom na to da naftni sektor, uz gas i električnu energiju, predstavlja stub energetske bezbednosti države, trenutna situacija zahteva hitna i strateški promišljena rešenja. Ključni rokovi su već definisani: operativna licenca OFAC-a za rad NIS-a važi do 23. januara, dok je 24. mart 2026. godine postavljen kao krajnji datum do kojeg ruski udeo u vlasništvu mora biti sveden na nulu. U tom kontekstu, mađarska kompanija MOL se u javnosti često pominje kao najozbiljniji kandidat za preuzimanje većinskog paketa akcija, ali se takvom rešenju protivi Resorni odbor za energetiku pokreta Srbija centar (SRCE), iznoseći niz argumenata koji ukazuju na to da MOL nije adekvatan partner za srpske nacionalne interese.

Osnovna zamerka leži u činjenici da svako strano učešće u NIS-u mora imati jasnu stratešku komponentu, kakva je od 2008. godine postojala kroz saradnju sa ruskom stranom u vidu pouzdanog snabdevanja gasom i podrške državnim interesima na Kosovu i Metohiji. Ukoliko ruski partneri napuste vlasničku strukturu, Srbija gubi dosadašnji okvir saradnje, a mađarski MOL se ne vidi kao zamena koja može pružiti slične garancije, prvenstveno zbog nemogućnosti da obezbedi stabilno snabdevanje gasom. Pored strateških, navode se i konkretni poslovni razlozi za nepoverenje prema mađarskom partneru, počevši od problematičnih odnosa MOL-a sa hrvatskom kompanijom INA. Taj odnos godinama opterećuje mađarsko-hrvatske relacije, a situacija se dodatno komplikuje jer JANAF postaje jedina alternativa Mađarskoj usled oročenog snabdevanja naftovodom „Družba“.

Podseća se i na ranije pokušaje mađarske energetske kompanije MVM da stekne udeo u hidroenergetskom sektoru EPS-a, obećavajući partnerstvo u projektu RHE Bistrica, od kojeg su odustali čim su shvatili da neće dobiti vlasništvo nad „srpskim porodičnim srebrom“. Takođe, ističe se nedostatak reciprociteta u odnosima: dok se mreža MOL benzinskih stanica u Srbiji nesmetano širi, NIS-u nije omogućen ulazak na mađarsko tržište, uprkos tome što kompanija uspešno posluje u svim susednim zemljama. Posebnu zabrinutost budi projekat novog naftovoda između Mađarske i Srbije, za koji postoji sumnja da je dizajniran ne samo za naftu, već i za produkte. Postoji opravdan strah da bi MOL, kao potencijalni vlasnik, mogao biti zainteresovan isključivo za uvoz gotovih naftnih derivata iz Mađarske, što bi neminovno vodilo ka gašenju domaće proizvodnje u Rafineriji nafte Pančevo, po sličnom modelu po kojem je ugašena rafinerija u Sisku.

Uprkos proklamovanoj opredeljenosti za dobrosusedske odnose, naglašava se da breme prošlosti i odsustvo stvarne saradnje u ključnim projektima, poput kupovine udela u nuklearnoj elektrani Pakš, ukazuju na to da nivo strateškog partnerstva još uvek nije dosegnut. Stav je jasan: mađarska strana se u oblasti energetike trenutno vodi principom uzimanja bez davanja, što nije osnova na kojoj se gradi budućnost NIS-a. Zbog toga se upućuje direktna poruka mađarskoj strani da se povuče iz procesa i prepusti rešavanje statusa kompanije srpskoj strani, čime bi se pokazao istinski prijateljski čin i otvorio put za stvaranje realnih strateških odnosa u budućnosti.