Fosilizovani zubi otkriveni na severoistoku Etiopije, ukazuju na to da su dve različite vrste hominina, to jest ljudskih predaka, živele na istom mestu pre 2,6 i 2,8 miliona godina, a jedan od njih bi mogao da bude potpuno nepoznata vrsta. Otkriće pruža novi uvid u složenu mrežu ljudske evolucije.
Fosili pokazuju da su dve vrste drevnih ljudskih predaka živele na istom mestu i vremenu. Jedan je verovatno bio nepoznata vrsta, piše RTS.
Deset zuba, pronađenih između 2018. i 2020. godine na severoistoku Etiopije, tokom decenija dugog arheološkog projekta, pripadaju rodu australopitekus, drevnom ljudskom srodniku. S druge strane, tri zuba, pronađena 2015. godine na istom lokalitetu, pripadaju rodu homo, koji uključuje moderne ljude (homo sapiens). Rezultati su objavljeni u časopisu Priroda (Nature).
Takvo preklapanje dva hominina u fosilnim zapisima je retko, što je ranije navelo naučnike da veruju da se homo pojavio posle australopitekusa, a ne da su njih dvojica savremenici.
Vrste australopitekusa su hodale uspravno, slično savremenim ljudima, ali su imale relativno mali mozak, po veličini sličan mozgu majmuna. Pojavu vrsta homo, sa njihovim većim mozgom, ljudi danas lako mogu posmatrati kao neku vrstu evolutivne nadogradnje na putu ka modernom čovečanstvu.
Ali koegzistencija ove dve vrste pokazuje da su se hominini razvijali i živeli u više varijanti istovremeno.
„Ovo novo istraživanje pokazuje da slika koju mnogi od nas imaju u glavi o putu od majmuna, preko neandertalca, do modernog čoveka nije tačna – evolucija ne funkcioniše tako“, navela je u imejlu koautorka studije Kej Rid, naučnica, istraživač i profesor emeritus na Institutu za ljudsko poreklo i u Školi za ljudsku evoluciju i društvene promene na Državnom univerzitetu Arizone.
„Ovde imamo dve vrste hominina koje su zajedno. A ljudska evolucija nije linearna, to je žbunasto drvo. Postoje oblici života koji izumiru.“
Od 2002. godine, profesorka Rid je među direktorima istraživačkog projekta „Ledi-Geraru“, koji je delimično fokusiran na potragu za dokazima o ranim vrstama čovekovog pretka homo. Tim je 2015. godine objavio otkriće najstarije poznate vilične kosti pripadnika podvrste homo, stare 2,8 miliona godina.
Takođe tragalo se za kasnijim dokazima postojanja australopitekusa afarenzisa (Australopithecus afarensis), vrste koja se prvi put pojavila pre 3,9 miliona godina, ali tragovi ovih drevnih ljudskih srodnika u fosilnim zapisima nestaju nakon 2,95 miliona godina – što sugeriše da su izumrli pre prve pojave podvrste homo.
Australopitekus afarenzis najbolje je predstavljen čuvenim fosilizovanim ostacima ženke kojoj je nadenuto ime Lusi. Skelet je otkriven 1974. godine u Etiopiji.
Lusi je bila visoka oko jednog metra, što je dosta niže od prosečnog čoveka, imala je lice nalik majmunu i mozak veličine oko jedne trećine ljudskog mozga. Njen fosil je pokazao mešavinu ljudskih i majmunskih osobina i pružio dokaz da su drevni ljudski rođaci hodali uspravno pre 3,2 miliona godina.
Kada je tim otkrio zube australopitekusa tokom dva odvojena iskopavanja 2018. i 2020. godine, uporedio ih je sa vrstama kao što su afarenzis i druga grupa hominina poznata kao garhi (garhi), ali nije bilo podudaranja.
Naučnici veruju da pronađeni zubi pripadaju nepoznatoj vrsti australopitekusa koja je hodala Zemljom posle Lusi – istovremeno sa ranim homo vrstama.
„Kada smo pronašli ostatke pripadnika homo vrste, mislio sam da je to sve što ćemo pronaći, a onda smo jednog dana tokom istraživanja pronašli zube australopitekusa. Najvažnije je to što ovo iznova pokazuje da ljudska evolucija nije linearna. Bilo je vrsta koje su izumrle; neke su bile bolje prilagođene od drugih, a druge su se ukrštale sa nama – to sigurno znamo za neandertalce. Dakle, svaki put kada pronađemo još jedan deo slagalice našeg porekla, to je važna stvar“, istakla je Kej Rid.
Pukotine na Zemljinoj površini
Zubi su pronađeni u etiopskom regionu Afar, ključnoj lokaciji za istraživače koji tragaju za odgovorima o ljudskoj evoluciji. Kako navodi Ridova, tamo je pronađen niz sačuvanih fosila, kao i neki od najranijih kamenih alata.
Region Afar je teritorija aktivnog rasedanja tla – tektonske ploče ispod površine aktivno se razdvajaju i otkrivaju starije slojeve sedimenata koji rasvetljavaju skoro pet miliona godina evolucije, objasnila je Kej Rid.
„Kontinent se tamo bukvalno otvara, što stvara mnogo vulkanskih aktivnosti i tektonskih poremećaja. Pre dva i po – tri miliona godina, ovi vulkani su izbacivali pepeo koji sadrži kristale zvane feldspati, koji nam omogućavaju da datiramo erupcije koje su se dešavale kada su se površinski slojevi taložili“, objašnjava koautor studije Kristofer Kampisano, vanredni profesor na Institutu za ljudsko poreklo i u Školi za ljudsku evoluciju i društvene promene na Državnom univerzitetu Arizone, u video-snimku koji je škola objavila.
Procenjeno je da su zubi australopitekusa dokumentovani u novoj studiji iz perioda od pre 2,63 miliona godina, dok su zubi pripadnika homo podvrste bili iz perioda pre 2,59 miliona do 2,78 miliona godina. Međutim, tim je oprezan u pogledu identifikacije vrste za bilo koji od pronađenih zuba dok ne dobije više podataka i eventualno više fosilnih ostataka.
„Znamo kako su izgledali zubi i mandibula najranijeg pripadnika homo vrste, ali to je sve. Ovo naglašava ključnu važnost pronalaženja dodatnih fosila kako bi se razumele razlike između australopitekusa i homo podvrste, i potencijalno kako je moguće da su se preklapali u fosilnim zapisima na istoj lokaciji“, istakao je Brajan Vilmor, vodeći autor studije i vanredni profesor na odeljenju za antropologiju Univerziteta Nevade u Las Vegasu, u saopštenju.
Po konturama i veličini kutnjaka, zubi australopitekusa uglavnom podsećaju na zube vrste afarensis, ali očnjaci i neke karakteristike, to jest raspored zaobljenosti i zašiljenosti, ranije nisu viđene kod zuba afarensisa ili garhija, naveo je Vilmor.
Zubi su takođe bili drugačijeg oblika od zuba bilo koje podvrste homo, ili drevnog ljudskog rođaka parantropusa, poznatog po svojim velikim zubima i mišićima za žvakanje.
„Očigledno je da su ovo samo zubi, ali nastavljamo terenski rad u nadi da ćemo otkriti druge delove anatomije koji bi mogli doprineti preciznosti opisa i određivanja vrste“, naglasio je profesor Vilmor.
Čak je i samo pronalaženje zuba bio komplikovan zadatak.
„Gledate male zube, pojedinačne zube koji izgledaju baš kao i mnogi drugi mali kamenčići razbacani po terenu. Imamo sjajan tim lokalnih Afara koji su odlični lovci na fosile. Viđali su te stvari celog života tokom običnih šetnji“, ispričao je profesor Kampisano u snimku.
Kratki pregled evolucije
Nova studija je važna jer pruža uvid u vremenski okvir pre dva i tri miliona godina, misterioznog perioda u studijama ljudske evolucije, ocenila je dr Stefani Melilo, paleoantropolog i vanredni profesor na Univerzitetu Mersiherst u Pensilvaniji.
Profesorka Melilo nije bila uključena u ovo istraživanje, ali je učestvovala u paleontološkom istraživačkom projektu Voranso-Mile u Afarskom trouglu Etiopije.
Deo problema pri proučavanju ovog dela praistorije je način na koji su se drevni slojevi tla taložili tokom istorije u istočnoj Africi.
„Erozija u rekama i jezerima bila je blaga i tek malo naslaga postoji u Afaru. Ta nataložena zemlja sadrži fosile naših predaka i svih životinja koje su živele sa nama. Kada imate malo nataloženog zemljišta, imate malo i fosila“, napisala je Melilo u imejlu.
Ključnu ulogu u razumevanju evolucije čoveka su baseni, ili „činije“ na površini Zemlje, koji prirodno sakupljaju slojeve sedimenta bolje nego okolni predeli – poput basena Turkana koji se proteže preko juga Etiopije i severa Kenije, precizirala je profesorka Melilo.
Prethodna istraživanja su pronašla dokaze koji ukazuju na to da su vrste homo i parantropus koegzistirale tamo pre 1,5 miliona godina.
Nova studija se fokusira na Afarsku depresiju, basen severno od Turkane.
„Ovaj doprinos Vilmora i ostalih kolega pokazuje da je u Afarskoj depresiji postojala i neka druga vrsta pored homo, ali to nije parantropus. Umesto toga, zaključci definišu rod koji nije homo kao australopitekus. Kolege veoma ubedljivo pokazuju zašto novi fosili ne pripadaju parantropusu“, naglasila je profesorka Melilo.
Prema njenoj oceni, doprinos studije ogleda se i u većem broju dokaza da australopitekus nije sam lutao Afarskom depresijom.
Misteriozna koegzistencija
Kada su australopitekus i homo bili živi, region Afar, koji je danas mahom polupustinja, imao je mnogo veće varijacije u padavinama nego danas, kaže profesorka Rid.
Pre miliona godina, klima u oblasti je uglavnom bila sušna, što je prekidano kratkim kišnim periodom. Reke koje su nosile vodu kroz predeo postojale su samo tokom dela godine. Nešto drveća je raslo u blizini reke, a u okolini su uglavnom bile močvare i travnjaci.
„Imamo fosile vrste žirafe koja je jela travu, što verovatno ukazuje na to da su bile primorane da pasu jer na drugim mestima bi brstile lišće drveća i žbunja“, objašnjava profesorka Rid. „Da li su hominini jeli to isto? Pokušavamo da saznamo ispitivanjem izotopa u njihovim zubima i mikroskopskih ogrebotina na njihovim zubima.“
Razjašnjavanje da li su homo i australopitekus imali iste izvore hrane moglo bi da naslika precizniju sliku o tome kako su naši drevni preci delili resurse ili se borili oko njih, rekla je Ridova.
Tim takođe želi da pokuša da utvrdi koji je hominin napravio kameno oruđe pronađeno na lokalitetu.
Trenutno je nemoguće tačno reći kako su dva hominina koegzistirala, ali profesorka Rid se nada da će buduća otkrića pružiti više odgovora.
„Kad god imate uzbudljivo otkriće, ako ste paleontolog, uvek znate da vam je potrebno više informacija. Potrebno vam je više fosila. Više fosila će nam pomoći da ispričamo priču o tome šta se dogodilo našim precima pre mnogo vremena, ali pošto smo mi preživeli, znamo da se to dogodilo nama“, zaključila je profesorka Rid.
Vaše mišljenje je deo priče
Otvorite diskusiju i budite prvi koji će komentarisati ovu vest.