Prof. dr Danijela Đukić-Ćosić, redovna profesorka na Katedri za toksikologiju Farmaceutskog fakulteta u Beogradu, za portal N1 objašnjava koje flašice za vodu su najbezbednije, kao i koje su posude za kuvanje i čuvanje hrane najbolje za naše zdravlje.

U toku toplotnog talasa i ekstremno visokih temperatura lekari najčešće savetuju da nigde ne idemo bez flašice sa vodom.

Međutim, postavlja se pitanje koje flašice su najbezbednije s obzirom na to da su u piku toplotnog talasa temperature prelazile 40 stepeni.

Evropski registrovana toksikološkinja i članica Upravnog odbora Udruženja toksikologa Srbije Danijela Đukić-Ćosić kaže za N1 da tokom letnjih meseci, kada su visoke temperature i kada je moguće izlaganje flašica toploti, najbolji izbor materijala za flašice za vodu u pogledu zdravlja su nerđajući čelik i staklo, dok su manje poželjni materijali plastika, aluminijum i silikon.

Kako navodi, flašice od nerđajućeg čelika su veoma otporne i dugotrajne.

„Otporne su na padove i udarce, dobre su za održavanje hladnoće pića tokom dugih letnjih dana. Mogu se prati u mašini za posuđe. I ono što je najvažnije po zdravlje je – da ne otpuštaju hemikalije u vodu. Flašice od nerđajćeg čelika su izdržljive, inertne, otporne na toplotu i bakterije. Međutim, one su teže od drugih flašica (posebno flašice sa termoizolacijom), skuplje su, zveckaju prilikom nošenja i ne vidi se količina sadržaja tečnosti u flašici. Iako je generalno inertan materijal, neke flašice mogu da zadrže mirise ako se ne peru redovno, naročito ako se u njima drže napici s aromom (čaj, kafa, sok). Unutrašnjost s vremenom može da se ogrebe i tada će se miris zadržavati“, objašnjava.

Drugi bezbedan izbor po zdravlje za držanje i nošenje vode tokom dugih letnjih dana su, kaže naša sagovornica, staklene flašice.

„Staklene flašice, od stakla koji nije farbano i dekorisano, predstavljaju bezbedan izbor po zdravlje za držanje i nošenje vode tokom dugih letnjih dana. Hemijski su intertne, ne otpuštaju hemikalije, ne menjaju ukus, niti utiču na vodu. Mogu se reciklirati – što je ekološki prihvatljivo. Međutim, lomljive su i manje pogodne za nošenje tokom hodanja ili držanja u vozilu“, navodi.

Manje poželjni materijali

Flašice od plastike, i to plastike koja je dozvoljena za korišćenje i za koju je procenjeno da je bezbedna po zdravlje, čak i plastika „BPA free“, predstavljaju manje poželjan materijal tokom letnjih meseci i dužeg držanja vode, iako su lake za nošenje i nisu skupe, ističe naša sagovornica.

Kako kaže, toplota, kao što je na primer ostavljanje flašice u automobilu, može da dovede do otpuštanja određenih hemikalija u vodu.

„Slično može da se desi i ukoliko se u flašicama od plastike drži kiselo piće, poput limunade. Flašice od plastike tokom letnjih meseci mogu se bezbedno koristiti samo ako se sa njima pravilno postupa (ne drže na suncu i toploti, ne koriste više puta, ne sipaju u njih topli napici, kiseli napici i slično)“, ističe.

Aluminijumske flašice su poput flašica od plastike lagane za nošenje, ali sama metalna struktura može da reaguje, kaže toksikološkinja, posebno sa kiselim napicima i da otpušta hemikalije.

„Stoga se aluminijumske flašice premazuju sa oblogama (epoksidnom ili plastičnom), koje se s vremenom mogu oštetiti, posebno pri pranju u mašini za posuđe ili pri izlaganju visokim temperaturama tokom letnjih meseci“, navodi.

Silikonske flašice su fleksibilne i ne sadrže hemikalije koje se mogu naći u plastičnim flašicama, ističe.

„Otporne su na toplotu i često su dobar izbor kao sekundarni element staklenih boca, poput poklopaca“, dodaje.

Saveti za korišćenje flašica tokom leta

Toksikološkinja navodi da tokom letnjih meseci flašice za vodu treba redovno prati blagim deterdžentom, uz izbegavanje abrazivnih sredstva i četki da se ne bi oštetila površina, obavezno ih držiti u hladovini i ne ostavljati direktno na suncu ili u vrućim prostorima, kao ni u vozilu.

Posude u kojima je najbezbednije kuvati i čuvati hranu

Za pripremu hrane, bilo da se kuva, peče ili prži, odabir pravog materijala je ključan za zdravlje, ukus i dugotrajnost posuđa, ocenjuje profesorka Đukić-Ćosić.

Kako kaže, jedan od najpouzdanijih materijala je nerđajući čelik (inox), jer je potpuno neutralan i ne reaguje sa hranom.

„Otporan je na koroziju i veoma dugotrajan, pa je izuzetno dobar za kuvanje, iako nije najbolji izbor za prženje osim ako ne poseduje deblje dno. Njegova mana je sporije zagrevanje, ali kad se ugreje, ravnomerno raspoređuje toplotu“, ističe.

Liveno gvožđe je veoma dobro kada je u pitanju zadržavanje toplote.

„Savršeno je za prženje i pečenje, te se može koristiti kako na šporetu, tako i u rerni. Međutim, zahteva redovno održavanje kako ne bi rđalo i zadržalo nelepljiva svojstva“, objašnjava.

Keramičko i emajlirano posuđe je, navodi, dobar izbor za pečenje jer ne reaguje sa hranom i dobro zadržava toplotu, ali je relativno lomljivo i osetljivo na nagle promene temperature, što ograničava njegovu dugoročnu upotrebu.

Staklo je pogodno za upotrebu u rerni i mikrotalasnoj jer ne otpušta hemikalije i ne menja ukus hrane. Ipak, dodaje, ono je lomljivo i slabije provodi toplotu, pa nije idealno za jela koja zahtevaju brzo i intenzivno zagrevanje.

Titanijum, naročito u varijantama sa keramičkim premazom, sve je popularniji zbog svoje male težine, izuzetne izdržljivosti i nelepljivih svojstava bez upotrebe štetnih hemikalija, kaže sagovornica N1.

„Iako je vrhunski po performansama, njegova glavna mana je visoka cena, zbog čega nije uvek prvi izbor za svakodnevnu upotrebu“, navodi.

Materijali koje je poželjno izbegavati tokom pripreme hrane

Prilikom pripreme hrane, objašnjava, postoje materijali koje je poželjno izbegavati zbog mogućih zdravstvenih rizika ili ograničenja u upotrebi:

Aluminijum je jedan od njih jer reaguje sa kiselim i slanim namirnicama, pri čemu može doći do prelaska metala u samu hranu. Ovo ne samo da menja ukus, već može imati i negativan uticaj na zdravlje pri dugotrajnoj upotrebi.

Teflon i slični nelepljivi premazi deluju praktično, ali su bezbedni isključivo pri niskim temperaturama, do oko 250°C. Kada se posuđe sa ovim premazom pregreje i počne da dimi, dolazi do razlaganja materijala i oslobađanja štetnih isparenja, što predstavlja potencijalni rizik za disajne puteve i zdravlje uopšte.

Plastika, iako praktična za mnoge druge namene, nikako nije pogodna za pripremu i držanje hrane pri visokim temperaturama. Većina plastičnih materijala se deformiše, topi ili ispušta štetne supstance pri zagrevanju, što je čini nebezbednom. Iz tih razloga, upotreba ovih materijala u pripremi hrane trebalo bi da bude izbegnuta kada god je moguće.

U kojim posudama čuvati hranu

Toksikološkinja objašnjava i da u pogledu čuvanja hrane u frižideru i zamrzivaču, izbor materijala ima veliki uticaj na svežinu, bezbednost i praktičnost korišćenja.

Staklo sa poklopcem je jedan od najpouzdanijih izbora jer ne upija mirise, otporno je na niske i visoke temperature, i može se direktno koristiti u mikrotalasnoj. Ipak, njegova mana je to što je teže i lomljivo, pa zahteva pažljivije rukovanje.

Nerđajući čelik je takođe odličan materijal za čuvanje hrane, posebno jer dugotrajno, otporan na temperaturne promene i ne zadržava mirise. Međutim, budući da je neproziran, ne vidi se sadržaj bez otvaranja, što može biti nepraktično u svakodnevnoj upotrebi.

Plastične posude bezbedne za hranu predstavljaju praktično i lagano rešenje, posebno kada se koriste za zamrzavanje. Međutim, one mogu upijati mirise i boje od određene hrane, i ne bi trebalo da se koriste u mikrotalasnoj ako nemaju jasnu oznaku da su za to bezbedne.

Silikon, posebno u obliku višekratnih kesa i poklopaca, postaje sve popularniji zahvaljujući svojoj fleksibilnosti, otpornosti na niske temperature i sposobnosti da ne upija mirise. Dodatna prednost je što se može koristiti i u mikrotalasnoj, a neki silikonski proizvodi podnose i pečenje u rerni, do određene temperature.

Koje materijale izbegavati

S druge strane, navodi, neke materijale bi trebalo izbegavati kada je u pitanju čuvanje hrane.

„Aluminijumska folija, iako korisna za kratkotrajno prekrivanje, nije pogodna za čuvanje kisele ili slane hrane zbog mogućih hemijskih reakcija. Plastične posude lošijeg kvaliteta, naročito one koje nemaju jasne oznake o bezbednosti, mogu biti potencijalno štetne, naročito ako dolaze u kontakt s masnom ili toplom hranom. Takođe, obične plastične kese koje nisu predviđene za zamrzavanje mogu se lako pocepati ili postati krhke na niskim temperaturama, što može dovesti do oštećenja hrane“, objašnjava.

Pravilnim izborom materijala, ističe, može da se značajno produži svežina hrane, da se smanji bacanje, ali i izbegne nepotrebno izlaganje štetnim supstancama.

„Važno je istaći da svi materijali koji dolaze u kontakt s hranom prolaze ispitivanja kako bi bili bezbedni za zdravlje ljudi, jer su svi, u osnovi, napravljeni od hemikalija. Neki su pogodniji za pripremu, neki za čuvanje, a neki za nošenje hrane. Materijale koji su manje poželjni treba koristiti ređe, i to uglavnom za prenošenje ili privremeno presipanje u bezbednije posude, poput staklenih. Lično, kao toksikolog, za pripremu hrane najčešće koristim nerđajući čelik i staklo za pečenje, dok mi je staklo ubedljivo prvi izbor za čuvanje hrane u frižideru i zamrzivaču“, zaključuje profesorka Đukić-Ćosić.