Životna priča Nelsona Mandele – od zatvorenika do predsednika

Ustao je protiv nepravde i zbog svojih stavova je osuđen na doživotni zatvor.

Nelson Mandela je rođen 18. jula 1918. godine u veoma podeljenoj i konfliktnoj zemlji.

Južnoafrička Republika bila je talac šačice belaca koji su držali sve poluge vlasti u svojim rukama i nisu želeli da je dele.

Mandela je želeo zemlju jednakih gde ne bi bilo odvojenih zakona za belce i crnce i gde bi stanovništvo moglo da živi u harmoniji. Zbog takvog stava, proveo je više od 20 godina u zatvoru. Njegov otpor je ipak urodio plodom i postao je prvi crni predsednik Južne Afrike. Umro je 2013. godine u 95. godini.

Rođen je u kraljevskoj porodici jednog od mnogih afričkih plemena. Njegova porodica je imala dovoljno sredstava da mu obezbedi obrazovanje, pa je Nelson Mandela studirao pravo u Johanesburgu.

Tamo je upoznao mnoge pojedince koji su, poput njega, želeli da vide demokratske promene u Južnoj Africi.

Rasni zakoni su ga primorali da se pridruži ANK-u

Zato se pridružio ANK-u, ili Afričkom nacionalnom kongresu. To je bila organizacija čiji je cilj bio da ukine separatne zakone i ostvari prava većinskog crnačkog stanovništva. Južna Afrika je tokom Hladnog rata sprovela niz zakona o segregaciji.

Aparthejd u Južnoj Africi je rezultirao zakonima koji su zabranjivali mešovite brakove između belaca i crnaca, a jedan se zvao Zakon o nemoralu, koji je jasno navodio da je seks između belaca i crnaca nemoralan i krivično delo. Da stvar bude gora, uvedeni su registri boja kože i zakoni o zoniranju kako bi se odredilo koji delovi zemlje su za belce, a koji za crnce.

Segregacija je bila vidljiva u svakodnevnom životu. Ako biste šetali ulicama Johanesburga pedesetih godina prošlog veka, videli biste parkove sa znakovima „samo za belce“ ili škole sa natpisom „bela škola“ na vratima. Crnci koji su prolazili pored vas imali su posebne radne dozvole koje su morali da pokažu policiji kako bi izbegli deportaciju iz grada.

Međunarodni pritisak

Mnoge zemlje su uvele neke sankcije Južnoj Africi zbog ovih zakona, ali glavni spoljni protivnici ove politike bili su UN i akademska zajednica. Tokom Hladnog rata, više od stotinu fakulteta je obustavilo saradnju sa južnoafričkim univerzitetima zbog aparthejda.

UN su više puta donosile rezolucije koje ukazuju na humanitarnu nepravdu u Južnoj Africi, što je na kraju dovelo do bojkota zemalja i uvođenja ekonomskih sankcija.

Mandela je učestvovao u brojnim akcijama ANK-a kao što su javni protesti ili akcije prkosa rasnim zakonima. Bio je nekoliko puta hapšen, a 1964. godine je osuđen na doživotnu robiju. Proveo je 27 godina u zatvoru.

Tokom ovog vremena, politika aparthejda je postajala sve nestabilnija. Spoljni pritisci su rasli, a sve više lokalnih stanovnika je počelo da vidi Mandelu kao žrtvu veoma ružnog sistema. To je dovelo do novih protesta, a Mandelina kazna je poništena 1990. godine kada je pušten na slobodu.

Nakon zatvora, odmah se bacio na aktivizam i učestvovao je na prvim sveobuhvatnim političkim izborima 1994. godine, na kojima je pobedio. Tokom svog mandata, isticao je poverenje u demokratske institucije i u tom pogledu je u velikoj meri uspeo.

Devedesete godine 20. veka u Južnoj Africi obeležio je porast kriminala i visoka stopa HIV infekcija, ali je zemlja konačno ukinula sve rasne zakone i krenula putem demokratizacije.

Godine 1999. povukao se iz politike i vodio privatni život. Poslednjih četrnaest godina proveo je u društvu prijatelja i porodice kako bi nadoknadio godine provedene u zatvoru. Danas se smatra najvažnijom ličnošću u istoriji zemlje, a njegove ulice i trgovi mogu se naći svuda u podsaharskoj Africi.