Nakon uspešnog studentskog marša od Beograda do Novog Sada i veličanstvene blokade tri mosta u Novom Sadu, u nedeljniku Vreme je objavljen tekst “Šta posle Novog Sada: Hoće neko pešice do Kragujevca?” autora/autorke Ma.J.
Ono što je jedino zaparalo uši u ovom tekstu je rečenica: „Detalji o protestu u Kragujevcu još nisu poznati, ali jedno je sigurno – Kragujevac neće moći da parira Novom Sadu ni Beogradu kada su mostovi u pitanju. Grad ima samo nekoliko malih mostova preko reke Lepenice, ali oni imaju jedva 300 metara. Ipak, kao četvrti najveći grad u Srbiji, potencijalna mesta blokade su brojna.“
Ovaj datum a i mesto održavanja sledeće velike masovne blokade studenata u blokadi, grad Kragujevac, nije izabran bez razloga.
Sretenje je Dan državnosti Srbije. U Srbiji se slavio do stvaranja prve jugoslovenske države, odnosno formiranja Kraljevina Srba, Hrvata i Slovenaca 1918. godine, i kao dan državnosti se ponovo slavi od 2002. godine, nakon što je ponovo uspostavljen kao praznik 2001. godine.
Sretenje je jedan od najvažnijih datuma moderne srpske istorije – to je dan kada je 1804. godine podignut Prvi srpski ustanak u Orašcu, pod vođstvom Karađorđa Petrovića.
Pročitajte još...
Ali u kontekstu održavanja sledeće velike studentske blokade, mnogo važnije za izbor ovog datuma i ovog mesta je događaj iz 1835. godine, kada je u Kragujevcu održana Velika narodna skupština, kao rezultat pobune Srba protiv apsolutističke i samovoljne vlasti kneza Miloša Obrenovića.
Obrenović je kao vođa Drugog srpskog ustanka vladao Srbijom od 1815. godine, na osnovu sporazuma između njega i Marašli Ali-Paše, beogradskog vezira. Umešnom diplomatijom, Miloš je širio limitiranu autonomiju vazalne kneževine Srbije ali je njegova vlast vremenom postajala izrazito samovoljna i autoritarna. Zahvaljujući različitim spoljno-političkim teškoćama sa kojima se Osmansko carstvo suočavalo, Miloš je uspeo da izdejstvuje dobijanje Hatišerifa 1830. godine, kojim je pismeno regulisana autonomija Srbije unutar Osmanskog carstva, propisano nemešanje Visoke porte u unutrašnje poslove Srbije, način upravljanja, ubiranje poreza, carinske odredbe, itd. Pored Hatišerifa, Miloš je iz Porte dobio i Berat, kojim mu je potvrđeno pravo nasledstva, što je bio prvi takav slučaj u Osmanskom carstvu da se pobunjenom vođi nekih ustanika daje takva privilegija.
Ipak, samovolja kneza Miloša je u januaru 1835. godine dovela do ustanka – Miletine bune, koju su vodile nezadovoljne starešine i narod protiv Miloša jer se nije držao uslova koji su mu bili propisani Hatišerifom – nije podelio vlast (što mu posebno zamera Vuk Karadžić, koji je rekao da pravde i prava u Srbiji nema, odnosno da je ima samo tamo gde je Miloš, što bi u modernom smislu reči značilo da vladavina prava ne postoji i potpuno zavisi od apsolutne samovolje vladara).
Miletina buna je zaplašila Miloša i posle par nedelja pobune rezultirala Velikom narodnom skupštinom održanom u Kragujevcu na Sretenje. To je verovatno najveća skupština u istoriji Srba – procene se kreću do više hiljada osoba koje su u Kragujevcu prisustvovale izglasavanju Ustava Knjaževine Srbije. Autor Ustava je bio Dimitrije Davidović, rođeni Zemunac, novinar, diplomata i političar.
Ustav usvojen 1835, poznat pod imenom Sretenjski nije bio na vlasti duže od nekoliko nedelja i u trenutku usvajanja je bio jedan od najliberalnijih Ustava tog vremena u Evropi i u svetu. Davidović ga je pisao po ugledu na francuski i belgijski, a referisao se i na američki ustav. Takođe je ovo bio prvi Ustav na prostoru Balkana. Kritičari, odnosno autokrate su ga nazivali ‘francuskim rasadom u srpskoj šumi’ jer je bio previše liberalan za one koji su podržavali autoritarne vladare.
Njime je vlast u Srbiji, vazalnoj kneževini Otomanskog carstva podeljena na zakonodavnu, izvršnu i sudsku. Izvršnu vlast su činili srpski knez i Državni savet (što bi danas bila Vlada), sudskoj je bila garantovana nezavisnost, a zakonodavnu su delili knez i Skupština. Skupština je nezavisno odlučivala o budžetu, te knez nije mogao da propisuje namete i poreze ili da se zadužuje bez odobrenja Skupštine, što je jedna od tekovina engleskog ‘ustava’ iz 1215. godine, a taj je princip u Evropi prihvaćen tek u XIX veku.
Za one koji se danas bave ljudskim pravima, i to im je važno, pre toga je već na teritoriji Srbije ukinut feudalizam, a Sretenjskim ustavom je on potpuno zabranjen, ukidanjem kuluka (jer je Ustav propisivao da u slučaju javnih radova država mora da obezbedi pravednu nadoknadu za učešće u radovima). Takođe, na teritoriji Srbije je Ustavom zabranjeno ropstvo i svaki rob/ropkinja koji bi stupili na teritoriji Knjaževine Srbije su automatski dobijali slobodu i postajali slobodni građani Srbije. Takođe, jako značajna je odredba ovog Ustava kojim je garantovana potpuna sloboda veroispovesti, jer je njime garantovana bezbednost i zaštita Knjaževine Srbije svakome bez obzira koje je vere.
Naravno, nikome od suseda, nije odgovaralo da Srbija postane uređena i liberalna država, pa su se i Osmansko carstvo i Habsburška monarhija, a za njima i države koje su na Balkanu uglavnom imale svoje stalne interese, ali ne i stalne saveznike, koje su menjale po potrebi, poput Ruskog carstva a onda i ostali Evropljani, uključujući tvrdokornu i militarističku Prusiju složili da je takav Ustav nedopustiv za Srbiju (jer za Srbe nije sloboda niti slobodoumlje, jer se oni mnogo bune, pa će je zloupotrebiti – kako to reče pre toga neki od habzburških ambasadora), te je Ustav ukinut.
Zašto je u kontekstu jednog od najznačajnijih događaja iz istorije srpskog naroda i države važna najava studentskog okupljanja u Kragujevcu 15. februara?
Studenti u blokadi sa svih državnih univerziteta u Srbiji (a i nekih privatnih) su nas već naterali da promislimo o ne samo o istoriji sopstvenog naroda, već i o zajednici kojoj danas pripadamo, odnosima sa prvim komšijama i dojučerašnjim sunarodnicima, te budućnosti države u kojoj želimo da živimo i radimo, odgajamo decu, i na miru dočekamo svoj kraj.
Oni koriste simboliku kao nijedna pobunjena generacija pre njih. Snimci sa marša na Novi Sad iz Beograda koje emotivno pratimo sa njihovih zvaničnih profila na društvenim mrežama su ukrašeni muzikom srpskih tradicionalnih patriotskih pesama, ali i Bilećanke i jugoslovenskih partizana. Oni zovu dijasporu da im se pridruži i dele snimke ljudi koji ih podržavaju sa svih strana sveta koji pevaju Tamo daleko i Kreće se lađa francuska. Oni tokom marša na Novi Sad gromoglasno pevaju srpske, crnogorske i vojvođanske pesme, ali i pesme umetnika iz Slovenije, Bosne i Hercegovine, Hrvatske i Makedonije.
Njihova četiri zahteva se mogu primeniti na bilo koju drugu zarobljenu državu na planeti, državu u kojoj vladavina prava i nezavisno pravosuđe postoje samo na papiru, reforme su kozmetičke i nikako suštinske, čije su institucije ne samo zarobljene već i porobljene od strane vladajuće stranke i njenih satelita, a Ustav, bez obzira koliko loš, dodatno ponižen od strane zloupotrebe predstavnika institucija koje ga gaze svakom izjavom i korakom.
Najvažnije od svega – studenti i đaci decenijama zloupotrebljavane srpske nacionalne simbole poput himne i zastave preuzimaju od strane oportunističkih zločinaca čija je ideologija fokusirana da mobiliše i potera sirotinju u nacionalističku mržnju protiv suseda, dok se isti ti zločinci bogate i od našeg novca plaćaju svojoj deci studije na najboljim univerzitetima na svetu, poput Kolumbije, Harvarda, Kembridža, Oksforda, itd. Nakon toga ih zapošljavaju po raznim kancelarijama i predstavništvima Srbije u Briselima, Ženevama i Njujorcima, sve vreme duvajući u srpsku trubu koja se s’ Kosova čuje, i sa bezbedne udaljenosti se vesele od Prizrena do Rumije.
I očekuju da omladina i deca osiromašenih i poštenih građana ove zemlje – studenti i đaci, sada u blokadama širom Srbije i svi oni koji ih podržavaju, treba da nastave da u tišini, siromaštvu, otrovani zagađenim vazduhom i vodom, plaćaju cenu njihove endemske korupcije, sistemskog pljačkanja države i jeftinog populizma.
Zakazavši sledeće veliko studentsko okupljanje u Kragujevcu 15.02, studenti su zakazali: Drugu Veliku narodnu skupštinu Srbije. Na Sretenje.
Srećan ti Dan državnosti, mladosti Srbije!
