Starenje ne pogađa sve jednako – jedan ključni faktor pravi razliku

Godinama unazad, naučnici su smatrali da je hronična upala neizbežan deo procesa starenja – tihi okidač mnogih bolesti poput srčanih problema, dijabetesa i demencije.

Starenje, ipak ne ide tako. Novo istraživanje pokazuje da to možda i nije univerzalna istina. A još zanimljivije – ključ za razumevanje leži u zajednicama koje žive daleko od modernog sveta.

Već decenijama se govori o fenomenu inflammaginga, hronične upale koja se vremenom javlja u organizmu i utiče na njegovo postepeno propadanje.

Zamislite imuni sistem koji nikada ne prestaje da „ratuje“, iako nema protivnika.

Rezultat?

Slabljenje tkiva, organa i sistemi koji polako otkazuju.

Ali, izgleda da inflammaging nije univerzalna pojava.

Novo istraživanje, objavljeno u časopisu Nature Aging, otkriva da se ovakav obrazac starenja ne javlja svuda na planeti – već možda samo tamo gde je stil života industrijalizovan i moderan, piše Science Alert.

Četiri sveta, četiri pogleda na starenje

U istraživanju su upoređene četiri zajednice: starije osobe iz Italije i Singapura – koje predstavljaju razvijene i urbane sredine – i dve autohtone zajednice: Cimane iz Bolivijske Amazonije i Orang Asli iz malezijskih šuma.

Uzorci krvi više od 2.800 ispitanika analizirani su u potrazi za upalnim molekulima – citokinima – koji su prethodno povezivani sa starenjem i bolestima.

Rezultati? U Italiji i Singapuru prisutan je jasan obrazac inflammaginga – sa godinama rastu nivoi CRP-a i TNF-a, markera koji ukazuju na hroničnu upalu, a s njima raste i rizik od bolesti srca, bubrega, dijabetesa…

Međutim, kod Cimana i Orang Asli populacije – ovakvog obrasca nema. Iako su često izloženi infekcijama i imaju povišene upalne markere, kod njih nisu uočene iste hronične bolesti koje pogađaju stanovnike gradova.

Cimane, recimo, imaju vrlo niske stope srčanih bolesti, dijabetesa i demencije – uprkos visokom nivou upalnih molekula. Kako je to moguće?

Da li je inflammaging proizvod modernog načina života?

Ovi nalazi otvaraju važno pitanje – možda inflammaging nije univerzalan biološki mehanizam, već nusprodukt života u savremenom svetu.

Industrijska ishrana bogata kalorijama, fizička neaktivnost i manjak izloženosti mikroorganizmima mogu da „zbune“ naš drevni imuni sistem i dovedu do upala koje organizam ne zna kako da reguliše.

U tradicionalnim zajednicama, gde je kretanje svakodnevno, ishrana jednostavnija i infekcije češće, imuni sistem funkcioniše sasvim drugačije. U tom kontekstu, upala može biti normalna i čak korisna – odgovor tela na realne izazove iz okruženja.

S druge strane, moguće je da se kod svih ljudi inflammaging ipak dešava, ali ne na način koji se meri kroz krv – već u tkivima i ćelijama, gde standardni testovi još ne mogu da dopru.

Šta ovo menja?

Otkriće bi moglo iz korena da promeni kako pristupamo zdravom starenju.

Prvo, dijagnostički testovi koji funkcionišu u Evropi ili Aziji možda nisu primenjivi svuda – pa čak ni kod svih grupa u okviru jedne zemlje. Drugo, intervencije poput vežbanja, dijeta ili lekova koji smanjuju upalu, mogu imati različite efekte u različitim sredinama. Nešto što pomaže urbanom stanovništvu možda nije potrebno, pa ni korisno, ljudima koji žive tradicionalno.

Na kraju, istraživanje podseća na nešto važno – većina onoga što znamo o ljudskom zdravlju i starenju potiče iz bogatih, urbanih zemalja. Ali svet je mnogo veći i raznolikiji. Ako zaista želimo da razumemo ljudsko telo, moramo da uključimo i iskustva svih – od metropole do džungle.

Naučnici poručuju: ovo je tek početak. Potrebna su nova istraživanja, bolji alati, i širi pogled na ono što znači stariti – jer možda nismo svi na istom putu.