Peđa Mitrović: Rebalans je predizborni ček za SNS, a ne pomoć građanima

Saopštenje koje potpisuje Peđa Mitrović, narodni poslanik, prenosimo u celosti:

„Govor o rebalansu budžeta za 2026. godinu

Sistem koji je čitavu deceniju subvencijama kupovao rast – danas kupuje vreme. Kupuje ga novcem građana ove Republike koji će građanima biti isplaćen danas, a koji će ti isti građani državi početi da vraćaju već posle izbora. Vi koji predlažete ovakav rebalans odlično znate da ovo nije pomoć. Ovo nije pomoć građanima, niti je briga za građane. Ovo je predizborni ček za SNS, a za građane pozajmica koju oni daju samima sebi – a kamatu naplaćuje inflacija.

Tu epizodu smo već gledali i dobro je pamtimo. Tokom i posle korone, država je baš ovako – samo u većem obimu – neselektivno delila novac građana samim građanima kao da ga je lično obezbedila vladajuća partija, i time pokrenula najveću inflatornu epizodu u poslednjih dvadeset godina. I sve što je država jednom rukom dala, inflacija je drugom uzela – pojela je upravo onaj životni standard koji je trebalo da zaštiti. To nije briga. To je populizam, a populizam uvek dolazi sa kamatom.

Da na trenutak zaboravimo priču „ciga hvali konja svoga” kako imamo jednu od najvećih stopa rasta u Evropi – jer statistika za celu deceniju pokazuje da su rezultati ove vlasti, u poređenju sa uporedivim zemljama, tek prosečni i da ni po jednom parametru ne odskačete značajno od trendova koji su bili u celoj Evropi. BDP je porastao ne 3 puta kako vi kažete, nego samo 40%. Ispred nas su Poljska, Litvanija, Severna Makedonija, Crna Gora, Rumunija, BH i Hrvatska. Šampioni rasta jedan kvartal, a onda čitavu deceniju samo običan prosek.

A šta je istina? Istina je da je dosadašnji model rasta Srbije udario u zid, i to danas više ne govori samo opozicija – iako smo prvi na to upozoravali godinama unazad upozoravali. To danas govore i Svetska banka i MMF. Svetska banka kaže da model koji se oslanjao na radno intenzivne strane investicije koje je država još subvencionisala i na jeftin rad – mora da se menja. Rast je sa 3,9 odsto u 2024. pao na svega 2 odsto u 2025, a srednjoročno Svetska banka vidi Srbiju na tek 3 do 4 odsto. A dugoročno, bez zaokreta – ni toliko. Umesto da životni standard Zapada sustignemo u jednoj generaciji, kako su to uspešno uradile države Centralne i Istočne Evrope, ukoliko vi ne daj bože ostanete na vlasti, nama će trebati duplo više – dve generacije da završimo proces konvergencije. Debakl vaše ekonomske politike.

Zašto? Jer 10 godina niste takli pitanja konurentnosti i sprovodili politike za rast produktivnosti. Nikakve reforme niste sproveli. A bez rasta produktivnosti – nema ni visokih stopa rasta i boljeg kvaliteta života. Pa da pitam ministra: je li ovaj rebalans odgovor na ijednu od tih crvenih lampica? Nije. Sasvim suprotno. On dosipa gorivo u motor koji se gasi – a problem ovog motora više nije gorivo, nego snaga.

I ono od čega bežite – kalendar ovog rebalansa otkriva njegovu političku nameru, iako se vi krijete iza parole BRIGE. Vlada rebalans usvaja 20. avgusta. Dan kasnije ide u proceduru. Danas, 24. avgusta, sedimo na vanrednoj sednici. Paket od 980,6 miliona evra deli se tokom septembra. A predsednik Republike javno kaže: izbori 18. ili 25. oktobra. Skoro milijarda evra u septembru, izbori nekoliko nedelja kasnije. Vi to zovete brigom. Svetski ekonomisti koje ne čitate, Dornbuš. Edvards, Alesina, Nordhaus, to su izmerili i nazvali – makroekonomski populizam.

Ministar Mali brani rebalans i ova široka novčana davanja time da su i druge zemlje to činile. Tačno je. I Evropa nam je baš ove godine pokazala kako se to završava. U Danskoj je premijerka istog dana kada je parlament raspravljao o „čekovima za hranu“ za dva miliona ljudi – raspisala izbore; opozicija je te čekove nazvala izbornom slaninom. Rezultat? Vladajuća stranka upisala je najgori rezultat od 1903. godine. Samo, tamo u slobodnoj zemlji Danskoj su meru jednoglasno raskrinkali i mediji, i opozicija, i javnost. Kod nas se to neće desiti – jer umesto da vas mediji sa nacionalnim frekvencijama, koje su nacionalno javno dobro, kritikuju, oni zajedno sa vama u putujućem cirkusu obilaze zaboravljenu unutrašnjost, gde se ljudi u muci obraćaju jednom čoveku koji nije nadležan ni za jedan resor, a on im, nenadležan, obećava da će sve rešiti. Kod nas javnost nema gde da postavi pitanje – jer su i pitanje i odgovor unapred izdiktirani sa Andrićevog venca.

A sad ono što ova priča znači za čoveka. Vlada paket brani jednom rečju – BRIGA. Pa da je izmerimo, jer briga se ne meri na dan uplate, nego onim što država radi preostala 364 dana. Penzioner u septembru dobije 35.000 dinara – i to je za njega stvaran novac. Ali već u oktobru vraća se svojoj staroj penziji, svom starom domu zdravlja i listi čekanja koja postoji i kad izbora nema. Na toj listi, u ovom trenutku, stoji čovek koji na protezu kolena čeka od novembra 2020 – šest godina da ponovo prohoda. Lako je biti velikodušan jednom godišnje; teško je biti pravedan svih 365 dana.

Zato danas ne glasamo o 6.000 ili 35.000 dinara. Glasamo o tome odakle će doći sledeća decenija srpskog rasta – hoćemo li ga svaki put kad model stane iznova kupovati potrošnjom, ili ćemo ga konačno početi da stvaramo: produktivnošću, konkurencijom, investicijama, znanjem i institucijama. Rast koji se kupuje traje do sledećih izbora. Rast koji se stvara ostaje i kada izbori prođu. Ja biram rast koji se stvara.“