Autorski tekst Bogoljuba Karića
Danas sam ponovo u Leskovcu, i to na čuvenoj Roštiljijadi.
Dok gledam hiljade ljudi, majstore roštilja, vredne domaćine i preduzetnike, razmišljam o jednoj stvari:
Koliko Srbija zaista zna o tome šta je Leskovac nekada bio?
Leskovac nije bio siromašna varoš koja je čekala da joj neko nešto pokloni.
Naprotiv.
Bio je jedan od najznačajnijih industrijskih centara ovog dela Evrope, grad privatnih fabrika, trgovaca, zanatlija, preduzetnika i porodičnog kapitala.
Zato je i dobio ime:
SRPSKI MANČESTER.
Porodice su decenijama stvarale kapital. Otac je gradio sa sinovima, braćom, rođacima i radnicima. Stvarale su se fabrike, kupovale mašine, osvajala tržišta i zapošljavale hiljade ljudi.
To je bio porodični kapitalizam na delu.
A onda je posle Drugog svetskog rata taj model praktično uništen.
Privatna imovina je nacionalizovana, preduzeća su oduzimana vlasnicima, a u prvim posleratnim godinama mašine, oprema i proizvodni kapaciteti iz brojnih leskovačkih fabrika premeštani su širom tadašnje Jugoslavije.
I zato hoću da ovo ostane zapisano, naročito za mlade generacije Leskovčana.
GDE JE OTIŠAO DEO INDUSTRIJSKE SNAGE LESKOVCA?
NIŠ — Fabrika gume „Morava“ pripojena je „Vulkanu“, a građevinsko preduzeće „Trudbenik“ predato Nišu.
BEOGRAD — Fabrika gume „Rekord“; delovi fabrike „Gligorije Petrović“; deo štamparskog preduzeća „Pokret“; Grafički zavod „Soko“, kao jedna od najmodernijih štamparija tog vremena; metalsko preduzeće „Montafon“.
KRUŠEVAC — Fabrika sapuna „Jablanica“, ustupljena „Merimi“, kao i deo kapaciteta fabrike sapuna i kozmetike „Kukar“.
NOVI SAD I OSIJEK — delovi kapaciteta fabrike „Kukar“.
UROŠEVAC — Fabrika stonog ulja „Dubočica“.
PIROT, PODGORICA, PROKUPLJE, VIŠEGRAD, POŽAREVAC, ZEMUN, BEOGRAD I TETOVO — mašine i kapaciteti tekstilne fabrike „Gligorije Petrović“, kasnije „Kosta Stamenković“, raspoređivani su na više strana.
BAČKA PALANKA I ODŽACI — kapaciteti fabrike kudeljnih i pamučnih proizvoda „Kosta Ilić i sinovi“.
VARAŽDIN I BELIŠĆE — kapaciteti fabrike vunenih tkanina Laze Teokarevića.
VRANJE, VLADIČIN HAN I BEOGRAD — delovi štamparskog preduzeća „Pokret“, kasnije „Napredak“.
NIKŠIĆ — delovi leskovačke gradske električne centrale preneti su za potrebe pivare „Trebjesa“.
A za pojedina leskovačka preduzeća i mašine danas se čak teško može pouzdano utvrditi gde su sve završili.
Zamislite tu sliku:
Jedan grad je decenijama stvarao fabrike, mašine, znanje i porodični kapital, a onda su delovi te industrijske snage rasuti od Leskovca do gradova širom Jugoslavije.
INDUSTRIJA I RADNA MESTA
Slično tome desilo se i 2000. godine, kada su na vlast došli razni „eksperti“. Tada su na mnogim fabrikama stavljeni lanci i katanci, a veliki broj njih je prodat budzašto.
Milion ljudi ostalo je bez posla, a sa njima su nestala i radna mesta, proizvodnja i perspektiva čitavih porodica i gradova.
Ne smemo da zaboravimo te greške. Srbija mora ponovo da proizvodi, da otvara fabrike i da stvara nova radna mesta. Jer bez proizvodnje nema ni snažne ekonomije, a bez ljudi koji rade nema ni budućnosti.
Ali ja danas nisam došao u Leskovac da bih otvarao stare podele.
Niti tražim da Niš, Beograd, Kruševac, Varaždin ili bilo ko drugi vraća mašine stare osamdeset godina.
PROŠLOST MORAMO DA ZNAMO. ALI BUDUĆNOST MORAMO DA NAPRAVIMO!
I zato kažem:
Ne vraćajmo stare mašine — napravimo najsavremenije fabrike Evrope!
Automatizovane fabrike. Robotika. Veštačka inteligencija. Nova tekstilna industrija. Prehrambena industrija. Savremena mašinogradnja. Logistika. IT. Domaći preduzetnici i investitori iz čitavog sveta.
Hajde da ponovo stvorimo Srpski Mančester — ali Srpski Mančester XXI veka!
A Leskovac ima još jedno blago koje niko nikada nije mogao da odnese.
ZEMLJU. ZNANJE. TRADICIJU. I LESKOVČANE.
Zato verujem da Leskovac i Jablanički okrug mogu da postanu veliki evropski centar proizvodnje, prerade i izvoza organske i visokokvalitetne hrane.
Nećemo samo da izvozimo papriku, paradajz, voće i povrće kao sirovinu.
Hajde da ovde pravimo gotov proizvod najveće vrednosti.
Ajvar. Sokove. Namaze. Sušeno i zamrznuto voće i povrće. Organsku hranu. Premijum proizvode najvišeg kvaliteta.
Da se širom sveta čita:
MADE IN LESKOVAC — SERBIA.
A današnja Roštiljijada pokazuje šta Leskovac već ima.
Ja to kažem bez dileme:
LESKOVČANI PRAVE NAJBOLJI ROŠTILJ NA SVETU!
Japanci imaju suši. Italijani picu. Amerikanci burger. Meksikanci takos.
Svaka čast svima. To su različite kulture i različite tradicije.
Ali mi imamo LESKOVAČKI ROŠTILJ!
Pljeskavicu, ćevape, uštipke, vešalicu — i ono najvažnije, majstore koji svoje znanje prenose sa generacije na generaciju.
Zašto onda u Londonu, Berlinu, Beču, Parizu, Dubaiju, Njujorku, Pekingu ili Tokiju ne bismo imali leskovačke restorane kao svetski brend?
Malo organizacije, svetski standardi kvaliteta, vrhunski dizajn i marketing, franšizni sistem — i nešto što danas privlači ljude na Roštiljijadu može sutra da bude svetska gastronomska industrija Srbije.
I onda spajamo sve:
našeg seljaka + organsku proizvodnju + domaću stoku + prerađivačku industriju + leskovačke majstore + svetski brend + izvoz.
To je ekonomija!
To su nova radna mesta!
To je način da mladi Leskovčani ne kupuju kartu u jednom pravcu za Beograd ili inostranstvo, nego da ovde stvaraju porodice, kompanije i svoju budućnost.
Naši preci su pre skoro sto godina, bez interneta, bez veštačke inteligencije, bez robota i bez današnjeg kapitala, uspeli da od Leskovca naprave Srpski Mančester.
Zato ja pitam:
AKO SU MOGLI ONI — ZAŠTO NE BISMO MOGLI MI?
Možemo.
I moramo.
LESKOVAC MORA PONOVO DA PROIZVODI, IZVOZI, ZAPOŠLJAVA I POBEĐUJE!
PORODICA JE SNAGA SRBIJE
Da čuvamo istoriju.
Da slavimo Roštiljijadu.
Ali pre svega — da napravimo novu ekonomsku budućnost Leskovca!
Živeo Leskovac!
Živeli vredni Leskovčani!
Vaše mišljenje je deo priče
Otvorite diskusiju i budite prvi koji će komentarisati ovu vest.