Navedeno je da iako ugovori na određeno i neodređeno zaposlenima garantuju ista osnovna prava, poput prava na zaradu, godišnji odmor i bolovanje, ugovor za stalno pruža znatno veću sigurnost zaposlenja, jer poslodavac za otkaz mora da ima zakonom predviđen i obrazložen razlog.
Od 35 evropskih država za koje Eurostat poseduje podatke, samo dve su imale veći procenat zaposlenih na određeno od Srbije, a to su Severna Makedonija (15,4 odsto) i Holandija (18,4 odsto).
U Srbiji se prošle godine skoro svaki sedmi zaposleni kod poslodavca nalazio na ugovoru na određeno. Takvi ugovori karakteristični su za sektore koji radnike zapošljavaju sezonski, poput ugostiteljstva, hotelijerstva, poljoprivrede ili građevine.
„Van sezonskih poslova ugovori na određeno se obično zaključuju zbog privremeno povećanog obima posla ili potrebe da se određeni posao završi u predviđenom roku“, rekao je pravnik Milan Predojević.
Kako se navodi, sezonski poslovi ne mogu biti jedino objašnjenje za visok udeo zaposlenih na određeno u Srbiji, jer Hrvatska, koja ima izraženu potražnju za sezonskim radnicima zbog velikog udela turizma u privrednoj aktivnosti, je zabeležila znatno niži udeo takvih ugovora (7,5 odsto).
Drugi razlog za toliki broj radnika na određeno u Srbiji je to što, kako podsećaju sagovornici Nove ekonomije, još od 2013. godine važi zabrana zapošljavanja za stalno u javnom sektoru, zbog čega u državnim institucijama pribegavaju ugovorima na određeno koji se stalno obnavljaju.
Za zapošljavanje za stalno je, kako se navodi, potrebna posebna dozvola, dok za ugovor na određeno nije, tako da je od uvođenja te zabrane broj „privremeno“ angažovanih radnika u javnom sektoru drastično skočio.
Pravnica Olja Mirković Grulović kazala je za Novu ekonomiju da se u praksi dešava da zaposleni i decenijama rade na određeno, dok se konkursi retko raspisuju.
„Konkursi za prijem zaposlenih na neodređeno raspisuju se retko i često nisu usklađeni sa stvarnim potrebama službe. Najveći problem nastaje kada je poslodavac država, jer zapošljavanje na neodređeno podrazumeva niz procedura, pribavljanje saglasnosti, dodatne provere kandidata i slično“, rekla je ona.
Kako je objasnila, sistematizacije radnih mesta ne ažuriraju se redovno, zbog čega broj stalnih radnih mesta formalno ne odgovara stvarnim potrebama institucija.
Vlada Srbije je početkom 2020. godine odobrila prvi talas konkursa za zapošljavanje u prosveti na neodređeno vreme za 5.000 prosvetnih radnika. Prioritet su imali zaposleni koji su sa punom normom radili na određeno od 2014. i 2015. godine ili ranije, odnosno najmanje četiri ili pet godina.
Predstavnik Foruma beogradskih gimnazija Željko Matić naveo je da su prosvetni radnici u posebno nesigurnom položaju, jer svoje radno mesto mogu da izgube posle svakog letnjeg raspusta.
„Veliki broj nastavnika radi na određeno vreme, najčešće na osnovu ugovora koji traju od 1. septembra do 31. avgusta naredne godine, a kada im ugovor istekne, direktori mogu, ali ne moraju, da im ponude novi. Pojedini direktori mogu da koriste takvu situaciju kako bi obezbedili lojalnost zaposlenih ili sprečili njihovo učešće u protestima, kao što se dešavalo prošle godine“, navodi Matić.
Takva nesigurnost utiče i na privatni život zaposlenih, kako je naveo, radnik koji nema stalan ugovor teže može da dobije stambeni kredit ili da planira dugoročnije obaveze, jer je svakog leta u neizvesnosti da li će u septembru ponovo dobiti posao.
On je dodao da je svako novo odobravanje zapošljavanja korisno, ali da bi još važnije bilo ukidanje ograničenja koja školama onemogućavaju da upražnjena radna mesta popune na neodređeno vreme.
Psihološkinja Sarita Bradaš rekla je da je sigurnost zadržavanja posla važan faktor koji utiče na kvalitet posla i život radnika.
„Sigurnost zaposlenja jedan je od ključnih pokazatelja dostojanstvenog rada. Mnogo je bolje da imate zadovoljnog radnika, a zadovoljan radnik nije onaj koji je nesiguran na tom poslu. Ako poslodavci žele da zadrže svoje radnike i radnice, prva stvar koju će da urade da ih zaposle na neodređeno vreme“, kazala je ona.
Bradaš smatra da su ugovori na određeno jedan to načina da se zaposleni „drže na kratkoj uzici“.
„Kod nas možete veoma lako da otpustite i osobu koja je zaposlena na neodređeno vreme, ali ugovor na određeno dodatno omogućava poslodavcu da zaposlenog drži u neizvesnosti. To je jednostavno jedan od načina da ljude držite na kratkoj uzici“, navela je ona.
Kako piše Nova ekonomija, od 2012. godine više od 170.000 građana Srbije otišlo je u zemlje EU u potrazi za novim poslom i to najviše u Hrvatsku, a samo u 2024. godini oko 24.000 građana se odselilo iz Srbije zbog posla.
U privatnom sektoru situacija je, kako se navodi, drugačija, jer ne važi zabrana zapošljavanja.
Zakon o radu jasno propisuje da radni odnos na određeno sa prekidima ili bez prekida ne može trajati duže od 24 meseca, već posle maksimalno dve godine poslodavac mora da ponudi ugovor na neodređeno ili da prekine radni odnos.
Predojević navodi nekoliko izuzetaka u kojima ugovor o radu na određeno vreme može da traje duže od 24 meseca.
„Prvi slučaj je kada zaposleni menja privremeno odsutnog zaposlenog. Tada se ugovor zaključuje do njegovog povratka na posao. Drugi izuzetak odnosi se na rad na projektu čije je trajanje unapred određeno. Kod novoosnovanih poslodavaca ugovor na određeno može da traje do tri godine. Takve ugovore mogu da zaključuju tokom prve godine poslovanja, odnosno u periodu od godinu dana od osnivanja. Peti izuzetak odnosi se na nezaposlenu osobu kojoj do ispunjenja uslova za penziju nedostaje najviše pet godina. Sa njom ugovor na određeno može biti zaključen do ispunjenja uslova za penziju“, naveo je on.
Predojević smatra da se u Srbiji ova praksa ustalila i zbog nestabilnog poslovnog okruženja, te poslodavci nastoje da zadrže veću fleksibilnost pri zapošljavanju, a moguće objašnjenje je i nestabilna privredna atmosfera u Srbiji.
„Zbog nestabilnosti na tržištu poslodavci često ne znaju da li će im radnici biti potrebni na duži period. Zato žele da budu oprezniji, a probni rad, koji može trajati do šest meseci, često im nije dovoljan“, kazao je on.
Ugovorima na određeno, poslodavci obezbeđuju sebe, jer ostavljaju mogućnost da lakše promene radnika, ukoliko nestane potrebna za njim.
„Kod nas se takva praksa ustalila i sporo se iskorenjuje“, kazao je Predojević.
Poređenja radi, u regionu najniži procenat zaposlenih na određeno ima Rumunija (1,6 odsto), što je skoro najniži procenat u celoj Evropi.
Zatim Bugarska ima 2,2 odsto radnika na određeno, Mađarska 3,8 odsto, Slovenija 7,1 odsto, Hrvatska 7,6 odsto, Bosna i Hercegovina 8,9 odsto i Severna Makedonija sa 15,4 odsto, dok za Crnu Goru nema podataka.
Vaše mišljenje je deo priče
Pročitajte stavove drugih čitalaca i uključite se u razgovor.