Naučnici otkrili pravu tajnu gradnje Stounhendža: Rešenje misterije posle 5.000 godina

Nova studija objavljena u časopisu Journal of Archaeological Science dodatno rasvetljava veliku misteriju Stounhendža.

Smešten na okrugu Viltšir, ovaj praistorijski spomenik sadrži kamen koji zbunjuje naučnike, takozvani „Newall kamen“. Do sada se vodila debata da li je taj kamen tamo dospeo zahvaljujući glečerima iz Velsa ili su ga ljudi preneli pre 5.000 godina, prenosi Nova.

Profesor Ričard Bevins sa Univerziteta Aberistvit i njegov tim nedavno su uporedili ovaj kamen sa uzorcima stena sa lokaliteta u Velsu. Koristeći mikroskopsku i geohemijsku tehnologiju, ustanovili su da nema dokaza koji bi podržali teoriju da je reč o glečerskom nanosu.

Naprotiv, kamen pokazuje iste karakteristike kao stene sa lokaliteta Craig Rhos–y–Felin, što ukazuje na to da su ljudi preneli deo budućeg spomenika više od 200 kilometara do Viltšira.

Hemijska analiza pokazala je da kamen i drugi fragmenti sa Stounhendža imaju identične količine torijuma i cirkonijuma kao stene sa tog lokaliteta u Velsu.

Naučnici su u izveštaju naveli da je kamen folijirani riolit, a njegova površina bogata je kalcijum-karbonatom, što dodatno ukazuje na ljudsku aktivnost. Da je kamen zaista dopremljen glečerima, slični primerci bi bili razbacani širom regiona Stounhendža – što nije slučaj.

Još jedan zakopani kamen sa lokaliteta, poznat kao Kamen 32d, bio je predmet istraživanja. Pre ovih otkrića, verovalo se da je reč o kamenčugom doleritu, ali se ispostavilo da je i on, baš kao Newall kamen, folijirani riolit.

„Jedan od fascinantnih aspekata Stounhendža jeste to što mnogi njegovi megaliti, za razliku od velikih, lokalnih sarsena, potiču iz Velsa, više od 200 kilometara udaljenog,“ navodi istraživačka grupa.

„Većina arheologa smatra da su neolitski ljudi izveli to neverovatno dostignuće, prenoseći blokove teške i do 3,5 tone. Međutim, postoji i suprotno mišljenje, da ljudski trud nije bio uključen.“

Zagovornik teorije o glečerima je dr Brajan Džon, koji je tvrdio da je:

„Kamen smanjen i znatno izmenjen tokom glečerskog transporta, veći deo vremena proveo je na dnu glečera. Na kraju je ostavljen negde na ili blizu Solsberijskog polja.“

Ipak, najnovija istraživanja ukazuju da su te osobine rezultat vremenskih uslova, a ne glečerskog uticaja.

„Predstavljati to kao činjenicu, umesto kao hipotezu, neiskreno je“, naveli su autori studije o radu dr Džona.

„Sama prisutnost Stounhendža je dokaz da su neolitski ljudi pomerali kamenje teško i do 40 tona.

Osim ako se ne tvrdi da su svi ti kameni blokovi već ležali na mestima gde su kasnije podignuti, jasno je da su morali biti preneseni.

Ako su mogli da pomere kamen nekoliko desetina metara, mogli su ga pomeriti i stotinama kilometara. Možda nije bilo lako, ali je bilo izvodljivo. Prenos plavog kamenja od 2–3 tone bio bi znatno lakši nego sarsena.“

„Nema direktnih dokaza o tome kako su to izveli, ali poznato je da su savremeni pripadnici starosedelačkih naroda prenosili ogromno kamenje koristeći konopce, drvene sanke i klizne puteve, tehnologije koje su bile dostupne i u neolitu.“