Bilo je to u jednoj zemlji seljaka, čiji je predsednik često koristio javne nastupe da vređa i ponižava političke protivnike, novinare, pa čak i građane. Nazivao je opozicione lidere „ološem“, „stranim plaćenicima“ ili „izdajnicima“ i godinama stvarao atmosferu u kojoj se opravdava svaka vrsta nasilja – fizičkog, psihološkog i političkog.
U toj zemlji, televizije sa nacionalnom frekvencijom nisu služile informisanju, već linču. Svake večeri, umesto vesti, emitovan je rijaliti mržnje – u kojem su protivnicima režima crtane mete, a svaka drugačija reč tumačena kao izdaja. Tamo je predsednik bio i sudija, i policajac, i glavni urednik, i glavni batinaš. A institucije? One su ćutale. Ili aplaudirale.
Žene koje su tražile zaštitu od nasilnika dobijale su tišinu. Radnici koji su tražili svoja prava dobijali su otkaze. Mladi koji su tražili budućnost – dobijali su autobuske karte u jednom pravcu. A oni koji su tražili pravdu – često su završavali na ulici, sa pendrekom preko leđa.
U toj zemlji, nasilje nije bilo incident. Bilo je pravilo. Mehanizam vlasti. Jezgro njenog opstanka. I dok je predsednik govorio o stabilnosti, narod je živeo u strahu – da ne izgubi posao, da ne kaže pogrešnu reč, da ne bude „onaj sledeći“.
Mislite da je ovo samo tužna bajka?
Voleli bismo da jeste.
Ali ovo nije priča iz mašte. Ovo je naša stvarnost. Naša zemlja. Naša svakodnevica.
Zato danas, na dan kada ceo svet iskazuje podršku žrtvama nasilja, mi iz Stranke slobode i pravde podsećamo:
Naša borba je ovde.
Institucije moraju da štite, a ne da služe.
Država mora da bude dom svih, a ne alat u rukama jednog čoveka.
Jer svaka bajka u Srbiji – mora da počne istinom.
Maša Cvetković, članica Gradskog odbora Stranke slobode i pravde, Kragujevac
Vaše mišljenje je deo priče
Otvorite diskusiju i budite prvi koji će komentarisati ovu vest.