Kina… nekada skrivena, obavijena legendama, izvan ostatka sveta, sada postaje portal ka bliskoj budućnosti. Grad po grad, nove aplikacije, dronovi, brzi vozovi, sve to postaje stvarnost koja me iznova uči kako da se ponašam u svetu koji ide dvadeset godina ispred mog.
Ali priznajem, na samom startu ovog putovanja, imao sam blagi napad panike: osećao sam se kao da je ovo moje prvo putovanje. Ja, koji sam hodao ulicama toliko različitih gradova, koji sam mislio da razumem kako svet funkcioniše, odjednom sam bio početnik. Sve što mi je ranije bilo dovoljno; platna kartica, pasoš, i svet kao da je bio moj, ovde nije imalo nikakvu težinu.
Ovde važe potpuno nova pravila: morao sam da instaliram kineske aplikacije i naučim da funkcionišem u digitalnom ekosistemu koji je potpuno drugačiji od svega što sam do tada znao. Panika je bila trenutna, ubrzo sam shvatio da sve funkcioniše besprekorno, i već sam počeo da sumnjam u sopstvenu sposobnost da pronađem grešku svakog novog sistema u kome se nađem.
Guangžou: istorija, futurizam i moj digitalni haos
Guangžou ili Kanton, grad koji je vekovima pokretao trgovinu i bio početak originalnog puta svile, pokazao mi je da futurizam i istorija mogu da žive rame uz rame. Hodajući ulicama ovog megapolisa, video sam najmodernije nebodere, antičke hramove, zen parkove, lokalne pijace, i osetio mirise tropskog voća, egzotične hrane i vlage koji obavijaju grad.
Prvi utisak: Sve je tako neverovatno čisto, od javnih toaleta koji su na svakom koraku do uređenih parkova, a tržni centri kombinuju lokalne i globalne brendove. Hrana je ipak izazov: ukusi su potpuno drugačiji od onoga što sam poznavao iz kineskih restorana u Evropi. Zapadni restorani i brendovi tu postoje kao sigurnost kad ne znaš šta da jedeš, ali ruku na srce, prava avantura je upravo u nepoznatom.
Pokušavao sam da pronađem greške. Gde je haos, gde je nered, gde nešto ne funkcioniše kako bi trebalo? Ali dan je prolazio, a ja sam shvatio da je skoro sve savršeno. Ljudi su mirni, staloženi, transport precizan, tehnologija funkcioniše, grad diše sopstvenim ritmom.
Zar ne bi trebalo da se nešto zakomplikuje: voz da kasni, aplikacija da zablokira, plan da se raspadne? Nije. I dok sam obilazio futurističke vidikovce i srednjevekovne hramove, nisam mogao a da se ne nasmejem: svi ovde deluju toliko zadovoljno da mi je gotovo neverovatno. Stranci su retki, pa me posmatraju kao da im je stigao Marko Polo lično, samo ovog puta ne po svilu, već možda u potrazi za najnovijim dronom ili nekom tajnom aplikacijom, koju još nisam uspeo da dešifrujem
Brzi vozovi i tišina budućnosti
Nakon nekoliko dana provedenih u Guangžou, gde se užurbane ulice neprestano prepliću mirisima hrane, svetlima i šumom grada, ukrcao sam se na brzi voz ka Šenženu. Dok je voz polako napuštao stanicu, srce mi je kucalo u ritmu koji je grad nameštao oko mene, ali ubrzo sam ušao u neki drugi svet.
Voz je jurio preko 350 kilometara na sat, a unutra je sve bilo savršeno mirno. Pejzaži kroz prozor prolazili su kao ubrzani film, reke, mostovi, naselja, industrijski kompleksi, ali unutra, u ovom tehničkom čudu, ništa se nije pomeralo, čak ni za milimetar. Ni flaša vode na stočiću, ni časopis, ni korak putnika kroz hodnike voza.
Tada sam shvatio nešto što se ovde u Kini podrazumeva: preciznost i tehnološka savršenost nisu trikovi za turiste, nisu spektakl za nas iz drugih krajeva sveta. Ovo je njihova svakodnevica. Ljudi ovde žive u svetu gde je efikasnost norma, gde vozovi stižu tačno u sekund, i gde je tišina, čak i u pokretu, deo rituala putovanja.
Dok sam posmatrao kako svet oko mene nestaje i menja oblik kroz prozor, shvatio sam da brzi vozovi nisu samo sredstvo prevoza, oni su metafora jedne budućnosti koja se već dogodila. Budućnosti u kojoj preciznost, tišina i red nisu luksuz, već način života.
I dok smo jurili ka Šenženu, imao sam osećaj da putujem ne samo kilometrima već kroz vreme, kroz budućnost koja je stigla pre nego što sam je i očekivao.
Sistem nivoa gradova: ritam mladih i starih
Kina ima sistem koji definiše ritam života, gradovi su podeljeni u određene nivoe. Gradovi prvog nivoa, poput Guangžoua i Šenžena, su ekonomski najjači, najrazvijeniji i najtraženiji. Tu dolaze mladi iz cele zemlje, traže šanse, posao, karijeru. Starijih praktično nema, ritam je prebrz za njih, energija preintenzivna.
Gradovi drugog, trećeg i četvrtog nivoa su sporiji, sa stabilnijom populacijom starijih ljudi. Guilin, grad trećeg nivoa, je savršen primer: stariji ljudi vežbaju, pevaju karaoke na ulici, druže se i žive sopstvenim tempom. Infrastruktura je odlična, I ovde možete naći brze vozove i električne automobile.
Sistem je vrlo jasan: mladi traže gradove prvog nivoa, stariji uživaju u stabilnosti gradova nižeg nivoa, a sve funkcioniše u savršenom skladu. I opet sam pomislio:„Pa dobro, ko organizuje svu ovu harmoniju? Da li je ovo stvarnost ili sam ja samo zalutao u simulaciju?“
Šenžen: energija mladosti i tehnologije
Šenžen je futuristički grad koji je izrastao iz ribarskog sela u metropolu sa skoro 30 miliona ljudi. Neboderi od stakla i čelika, mostovi koji se savijaju u lukovima, dronovi koji patroliraju nebom, sve deluje kao laboratorija budućnosti.
Ulice prepune električnih vozila i skutera, minimalni buk i izduvni gasovi. Aplikacije za sve: hrana, transport, parking, naručivanje svega i svačega. Ovde, mladost diktira ritam. Starijih praktično i nema.
Šenžen je kineska silikonska dolina, mesto sa najvećim brojem start apova, najnovijih digitalnih rešenja. Roboti ovde žive u harmoniji sa ljudima, ili obrnuto, to je već pitanje…Ali ono što turisti koji su ovde samo par dana mogu sa sigurnošću da primete je način na koji je grad rešen u arhitektonskom smislu. Kako je planski građen, u poslednjih 25 do 30 godina, arhitekte su mogle da isplaniraju vrlo zanimljiv koncept. U samom centru grada, ako krenete od centralnog trga do najlepšeg vidikovca koji se nalazi u svojevrsnom parku na brdu, proći ćete kroz ulicu koja je zamišljena kao prostor za trijumfalni prolazak, sa monumentalnom kapijom u obliku stilizovanog kineskog srednjevekovnog šlema i zastavama sa obe strane.
Guilin: priroda, sporiji ritam i harmonija starijih
Guilin je potpuni kontrast Šenženu. Grad trećeg nivoa, sporijeg ritma, sa starijima koji vežbaju tai či i pevaju u parkovima. Brda, reke, jezerca, piramidalni oblici, priroda i grad žive u simbiozi.
Hramovi i zen parkovi pokazuju mir i harmoniju, ali infrastruktura i dalje funkcioniše savršeno. Brzi voz povezuje grad sa obalom za samo dva sata, a ritam života u gradu je spor i prijatan. Guilin je dokaz da Kina može da balansira energiju megapolisa i spokoj manjih gradova.
Hong Kong: globalno, ali ipak drugačije
Hong Kong već decenijama balansira između globalnog i lokalnog, istorijskog i modernog. Podseća na London ili Njujork, ali sve je povezano sa unutrašnjom Kinom. Transport funkcioniše besprekorno, tržni centri su luksuzni, a neboderi guste mreže stvaraju urbani pejzaž.
Ritam života je bliži evropskom nego ultramodernom Guangžou ili Šenžen ritmu, ali tehnologija diktira tempo: mobilna plaćanja, digitalni sistemi i preciznost su svuda. Ovde je futurizam uklopljen u poznati svet, a kontrast sa unutrašnjom Kinom je fascinantan. Pasoš će vam biti potreban za ulazak, Kina i Hong Kong su, kako kinezi sami kažu, jedna država a dva sistema. Čak su i valute različite, Kina koristi juan a Hong Kong ima svoj novac , hongkonški dolar.
Problem…Za malo
I tako, nakon novih gradova, hramova, digitalnih rešenja, došlo je vreme da se iz Guilina koji se nalazi u unutrašnjosti Kine, brzim vozom za dva sata i 650 kilometara vratim u Guangžou i ukrcam na avion. Problem…prvi put na ovom putovanju vidim zabrinuta lica oko mene. Nakon ulaska u železničku stanicu, na ček inu koji liči na aerodromski, gde morate da predate prtljag na skeniranje, veliki broj policajaca mi prilazi i saopštava na lošem engleskom jeziku da ne mogu da se ukrcam na voz, bar ne sa dronom koji su primetili na skeneru. Svo moje pređašnje oduševljenje ljudima, gradovima, celom Kinom, kao da je nestalo u trenu. Zašto ne bih mogao da uđem u voz sa dronom, kada sam već toliko puta bio u svim prevoznim sredstvima sa prtljagom, u vozovima, metrou, i pri svakom skeniranju, sve je bilo u redu.
Policajci su tražili nekog ko zna engleski da mi objasni u čemu je problem, ali ja sam već bio razočaran i smišljao negativan naslov mog članka o Kini. Opraštao sam se sa dronom, u trenutku kada mi je prišla kineskinja koja priča engleski odlično. Policajci su joj objasnili u čemu je problem, Guangžou je tog dana bio domaćin velike sportske manifestacije, kineskih nacionalnih olimpijskih igara, i svim železničkim stanicama, kao i svim policajcima je javljeno da putnici ne mogu da uđu u grad sa dronom kako se potencijalno ne bi ometao prenos igara. Odmah mi je laknulo, razumeo sam da nije problem dron, da je sve u redu, da je samo loš tajming u pitanju. Policajci su mi ljubazno predložili da samo promenim kartu i odputujem u obližnji grad Fošan a onda da odatle odem do aerodroma. Svi su se sjatili oko mene, promenili mi kartu, pomogli da se ukrcam u tačan voz, čak su i poslali jednog od njih da bude pratnja tokom vožnje, kako bi bili sigurni da ću izaći u Fošanu a zatim se sigurno ukrcati na novi voz koji povezuje taj grad sa aerodromom.
Savršenstvo je iluzija, budućnost je svuda
Nakon traganja za greškama i moguće kritike, shvatio sam jedno: ništa nije savršeno. Ljudi prave greške, tehnologija ponekad zakaže, hrana nije uvek kako očekuješ, ali svet ovde funkcioniše u ritmu koji je fascinantan.
Budućnost dolazi po sve: bilo da ste zaludjenici za dronove u Šenženu, ili mirni penzioner u Guilinu koji uživa u karaokama na ulici. Ali jedno je sigurno, svet bi bio bolje mesto ako bi se fokusirali na izgradnju trgovačkih puteva, ako bismo više putovali, upoznavali druge kulture, shvatali jedni druge, pa makar pomoću aplikacija za prevođenje, a ne agresivno hvatajući jedni druge za vrat čim nam se isprazni baterija.
U ovom delu Kine, savršenstvo je iluzija, ali ritam, disciplina, mir i tehnologija pokazuju da budućnost dolazi i ne čeka nikoga.
Šta vi mislite?
Uključite se u diskusiju ili pročitajte stavove drugih čitalaca.