Kako nastaje cunami i zašto postaje opasan tek pri dolasku do obale?

Nakon zemljotresa kod ruskog poluostrva Kamčatka, izdato je upozorenje na cunami. Ali kako tačno nastaju takvi plimni talasi i zašto su tako opasni?

Snažan zemljotres potresao je u utorak 30 jula morsko dno istočno od ruskog poluostrva Kamčatka. Sa magnitudom od 8,8 stepeni Rihterove skale, zemljotres je bio najjači još od katastrofe u Fukušimi 2011. godine, pokazuju podaci Američkog geološkog zavoda (USGS), piše Dojče vele.

Upozorenja na cunami izdata su za nekoliko pacifičkih regiona i formirali su se talasi visoki po metar, pa i više – ali na kraju nije prijavljena veća šteta. U međuvremenu, upozorenja su smanjena ili potpuno ukinuta.

Reč „cunami“ potiče, inače, iz japanskog jezika i znači „veliki talas u luci“. Priča kaže da je ime nastalo kada su japanski ribari koji su otplovili daleko po naizgled mirnom otvorenom moru, nakon povratka kući zatekli svoja potpuno uništena sela. Upravo taj fenomen je ono što karakteriše cunami.

Kako nastaje cunami?

Džinovski talasi mogu da se formiraju onda kada zemljotresi, klizišta, vulkanske erupcije, nuklearne eksplozije ili čak udari meteorita potresu morsko dno. Za razliku od normalnih talasa, onih koje izazivaju vetar ili vodene struje, cunami uzrokuje pomeranje celog vodenog stuba. To se proteže duž cele dubine vode, od površine do morskog dna, i može biti po nekoliko kilometara duboko u moru.

Ogromnu snagu cunami-talasa pokazuje i činjenica da ribe koje žive na dubinama i do hiljadu metara, mogu da se pojave na površini.

Gotovo neprimetan sve do obale

Cunami može da se širi brzinom do 900 kilometara na sat i da tako za kratko vreme pređe čitave okeane. Međutim, na otvorenom moru taj talas obično nije viši od dva ili tri metra, i brodovi ga često čak i ne primećuju zbog njegove duge talasne dužine. Dokle god cunami prelazi dubok okean, rastojanje od vrha jednog do drugog talasa je 150 kilometara, pa i više.

Međutim, u plitkim, priobalnim vodama, kao i u uskim zalivima, brzina talasa se smanjuje – a on dostiže ogromne visine – i do 40 metara. Takav može da opustoši čitava područja.

Oblik obale dodatno utiče na oblik cunamija. Većina izgleda kao da se plima i oseka brzo smenjuju, odnosno kao niz talasa koji se razbijaju o obalu. Ređi su oni kada o kopno udara jedan jedini snažan i strm plimski talas. Vrhovi tog talasa mogu da budu visine i nekoliko desetina metara, a razvijaju nezamislivu razornu silu, često dosežući daleko u unutrašnjost kopna.

Cunami nije tako retka pojava

Najveći rizik od cunamija postoji oko Tihog okeana, i to zbog tamošnje velike aktivnosti Zemljine kore. Službe za rano upozoravanje zato koriste bove kao senzore, računare i satelite – kako bi blagovremeno upozorile pogođena područja na moguće gigantske talase.

Jedan od najviših zabeleženih cunami-talasa bio je izazvan erupcijom vulkana Krakatau 27. avgusta 1883. godine: talas visok oko 30 metara obrušio se na obale Jave i Sumatre, usmrtivši više od 36.000 ljudi.

Godine 1946, zemljotres na Aleutskim ostrvima izazvao je cunami: pet ljudi je poginulo na Aljasci, a nekoliko sati kasnije još 159 na Havajima.

Godine 1992, više od 2.000 ljudi poginulo je u istočnoj Indoneziji kada je jedno čitavo ostrvo nakratko bilo potopljeno.

U julu 1998. godine, cunami koji je usledio nakon zemljotresa kod Papue Nove Gvineje usmrtio je više od 1.200 ljudi.

U teškoj katastrofi u jugoistočnoj Aziji 26. decembra 2004. poginulo je više od 230.000 ljudi. Masivni cunami, izazvan zemljotresom magnitude 9,1 stepen Rihterove skale, zahvatio je tada velike delove obale Indonezije, Tajlanda i Malezije, kao i priobalna područja Šri Lanke i južne Indije.

U martu 2011. godine, snažan zemljotres pogodio je obalu Japana, izazvavši cunami u kojem je poginulo preko 18.000, a raseljeno skoro pola miliona ljudi. Cunami je tada izazvao i katastrofu u nuklearnoj elektrani Fukušima.