Greška koju mnogi roditelji prave – a deca o njoj pričaju terapeutima

U poslednjih nekoliko godina sve više pažnje se posvećuje mentalnom zdravlju dece. Roditelji sve više podržavaju odlazak na terapiju, iako su ponekad zabrinuti šta će njihovo dete tamo reći.

Ali za decu, bez obzira na uzrast, odlazak kod terapeuta je često prvi važan korak ka razumevanju sopstvenih osećanja.

Upravo su terapeuti ti koji otkrivaju koje roditeljske postupke deca najčešće pominju kao izvor bola i frustracije – i to ne da bi optuživali, već da bi pokušali da razumeju sebe i odnose koji ih oblikuju.

Osećaj osuđivanja zbog sopstvenih izbora

Prema rečima psihologa dr Alin Zoldbrod, jedan od najčešćih razloga zašto se deca osećaju distancirano od svojih roditelja je taj što osećaju da su stalno osuđivana zbog odluka koje donose – posebno ako se te odluke razlikuju od onoga što su njihovi roditelji zamislili.

Mnoga deca čak biraju karijere kojima nisu zadovoljna, samo da bi ispunila očekivanja svojih roditelja, piše „YourTango“.

Dr Zoldbrod navodi primer uspešnog urologa koji je napustio profesiju u kasnim četrdesetim jer je shvatio da to nikada nije bio njegov san – to je bio san njegovih roditelja, prenosi Index.hr.

Osećaj kontrolisanosti

Terapeutkinja dr Glorija Brejm ističe da odrasla deca često pripisuju životne teškoće načinu na koji su vaspitana – i ponekad s pravom. Često se žale na majke koje ostaju previše uključene u njihove odluke, izgled ili ponašanje čak i nakon detinjstva.

Kada su u pitanju očevi, žalbe se najčešće odnose na emocionalno ili fizičko odsustvo. Takvi roditelji često nisu podsticali nezavisnost, a njihova deca se često bore sa nesigurnošću, negativnom slikom o sebi i poteškoćama u donošenju odluka kao odrasli.

Osećaj pogrešnog shvatanja

„Moji roditelji me ne razumeju!“ – ova rečenica se ponavlja hiljadama godina, kaže stručnjak za veze Suzan Alan.

Ali deca se tako osećaju s razlogom, posebno ako roditelji nemaju razvijenu empatiju ili jezik da razumeju emocije svoje dece – i obrnuto.

Alan ističe da je u svom radu sa porodicama videla neverovatne promene – ceo odnos između roditelja i dece može se poboljšati u roku od samo mesec dana.

Ona nas takođe podseća na činjenicu da su problemi mentalnog zdravlja vodeći uzrok smrti i invaliditeta kod dece i mladih uzrasta od tri do 17 godina, što dodatno naglašava važnost takvih razgovora.

Zato je važno stvoriti odnos u kome se deca osećaju prihvaćeno – onakvima kakvi zaista jesu.