General Laccetti o osiromašenom uranijumu i ceni koju plaćaju vojnici

Intervju sa Emerikom Marijom Lačetijem, generalom Vojnog korpusa Italijanskog Crvenog krsta

Autorke: Gabriele Cruciata, Marjolein Koster, Vjosa Cerkini

Nasleđe rata koje traje i decenijama posle poslednje eksplozije

Jedan od njih je Emerico Maria Laccetti, nekadašnji general Italijanskog Crvenog krsta, koji je od ranih devedesetih do 2016. učestvovao u međunarodnim humanitarnim i vojnim misijama, uključujući Balkan. Njegovo svedočenje otvara pitanja odgovornosti, institucionalnog ćutanja i dugoročnih posledica na ljude i životnu sredinu.

Prve misije i iskustvo na Balkanu

Bili ste raspoređeni tokom rata na *Kosovu, odnosno u širem kontekstu ratova na Balkanu. Da li je to tačno?

„Da. Tokom celog perioda imali smo više misija širom bivše Jugoslavije. Prve su počele oko 1992, a poslednja 1999. Uloge su se menjale: nekad smo prevozili humanitarnu pomoć, nekad vodili prihvatne kampove za izbeglice, a nekad, na moju veliku žalost, prikupljali tela. Rat je haotičan i mnogo ružniji nego što to teorija prikazuje.“

Rad u zoni najveće opasnosti

Gde ste tačno bili stacionirani tokom te poslednje misije i kako je izgledao vaš svakodnevni rad?

„Baza je bila u Albaniji, nekoliko stotina metara od graničnog prelaza Morina–Kukës. Vodili smo kamp za izbeglice i poljsku bolnicu, sa ogromnim prilivom ljudi. Kao komandant radio sam sve što je situacija zahtevala: procene, logistiku, koordinaciju timova. Nekad humanitarni rad, nekad prikupljanje tela civila. Tempo se nije smanjivao do samog kraja sukoba.“

Bombardovanje iz neposredne blizine i potpuni izostanak upozorenja

Koliko ste bili blizu bombardovanjima i da li vas je iko upozorio na specifične rizike, posebno vezane za municiju?

„Bili smo ekstremno blizu. Sećam se da smo poslednjeg dana stajali na kontejnerima i gledali bombardovanje kao neku grotesknu pirotehniku. Osećali smo vazdušne talase na telu. Ali niko nas nikada nije upozorio na konkretne rizike. Znali smo opšte opasnosti, ali ne i dugoročne posledice specifičnih vrsta municije.“

Neobični prizori koji su kasnije dobili novo značenje

Da li vam je nešto delovalo čudno dok ste bili na terenu, a što danas vidite drugačije?

„Da. U bombardovanim zonama američki vojnici kretali su se potpuno pokriveni zaštitnom opremom, čak i po nezamislivoj vrućini. Mi u letnjim uniformama, zavrnutih rukava. Tada smo to tumačili kao njihovu „sklonost ka preterivanju“. Danas je jasno da nije bilo nimalo komično.“

Šta osiromašeni uranijum zapravo radi

Možete li objasniti rizike od osiromašenog uranijuma iz perspektive čoveka na terenu?

„Koristi se zbog sposobnosti probijanja oklopa. Ali kada projektil udari u zemlju ili stenu, materijal se rasprši u mikroskopske čestice koje možete udahnuti. Kontaminira zemlju i vodu. Najveći problem je udisanje: prašina koju ne vidite, a koja ostaje u telu i nastavlja da zrači. Šteta ne prestaje primirjem. Ako želite mir, morate obezbediti i bezbedno okruženje – a to ovakvo oružje ne ostavlja.“

Prvi simptomi i šokantna dijagnoza

Kada ste shvatili da nešto nije u redu sa zdravljem?

„Nedugo po povratku 1999. godine. Prijatelj lekar primetio je da imam problem sa disanjem i poslao me na snimanje. Na filmu je bila ogromna masa – 24 x 12 x 14 cm. Ubrzo sam dobio dijagnozu agresivnog limfoma. Posle dugog lečenja i oporavka, 2018. pronađen je i karcinom levog bubrega. U tkivu su otkrivene supstance koje nastaju pri udaru visokih energija i savršeno okrugle keramičke čestice – kao da sam bio u industrijskoj peći, što naravno nisam. Te čestice su bile godinama u mom telu.“

Oboleli vojnici i „tihi obrasci“ koje institucije nisu htele da vide

Koliko je ljudi bilo pod vašom komandom i da li su drugi oboleli?

„Ukupno oko trista. Ja sam bio prvi slučaj, a zatim još šest ili sedam oficira i podoficira. Kod vojnika nižeg ranga tada nisam imao slučajeve. Mislim da je kombinacija izloženosti i individualne predispozicije.“

Zataškavanje, pritisci i borba za istinu

Kakvu ulogu su imali Vojni opservatorijum i advokat Tartalja? I kako su reagovale institucije?

„Opservatorijum je bio prvi koji je rekao: ’Kako ste?’ i počeo da prati obrasce. Tartalja je bio ključan – neumoljiv, pošten, uporan. Bez njih mnogi bi ćutali. A bilo je i pritisaka: ’Pusti to’, ’Zaboravi’, ’Nemoj o tome da govoriš’. Meni su to lično govorili ljudi na visokim pozicijama. Ali ovo je pitanje života, porodice, dužnosti prema mojim ljudima.“

Komisije koje menjaju stav kako se menja politička klima

Šta je sa zvaničnim izveštajima?

„Formirana je Mandelli komisija. Prvi izveštaj: nema korelacije. Drugi: možda postoji, naročito kod limfoma. Treći: postoji korelacija. Za posmatrača sa strane izgleda kao promena vremena. A za bolesne – kao nepravda koja traje dok im vreme ističe.“

Država, odgovornost i „dobrovoljnost“ koja to nije

Šta je suština vašeg zahteva prema državi?

„’Dobrovoljno ste išli’ je izgovor. Dobrovoljna služba nije isto što i informisana saglasnost. Ako šaljete ljude, morate ih obavestiti o rizicima. Ne samo o mecima, već i o prašini koju ne vidite.“

Porodična tradicija i pitanje lojalnosti

Da li vam je delovalo da time izdajete sopstvenu instituciju?

„Pitao sam se to. Moja porodica generacijama je u uniformi. Ali shvatio sam da bih je izdao ako ćutim. Presude nisu bile lična pobeda, već priznanje realnog rizika i zaštita onih koji dolaze posle.“

Presuda kao olakšanje, ali ne i kraj borbe

Kako ste se osećali kada ste dobili spor?

„Nije to bila pobeda. To je bilo olakšanje da nas više ne smatraju izmišljotinama. Ali presuda ne uklanja čestice iz tela.“

Zašto svet i dalje dopušta osiromašeni uranijum

Da li su današnje generacije vojnika i civila bolje zaštićene?

„Ne dovoljno. Municija sa osiromašenim uranijumom je i dalje legalna. Trudili smo se da bude zabranjena kao kasetne bombe ili mine, ali ekonomski interesi su ogromni. Naziv ’osiromašen’ je zavaravajući: to nije bezopasan otpad. To je unosan proces pretvaranja nuklearnog otpada u oružje.“

Šta bi međunarodna zajednica morala da uradi

Šta biste prepisali kao obavezujuće pravilo?

„Potpunu zabranu. Dok se to ne desi: javne mape kontaminiranih područja, sanacija, monitoring zdravlja vojnika i civila, obavezne zaštitne procedure i istinita brifovanja pre misija. Mir se ne gradi na otrovanoj zemlji.“

Završna poruka: „Mir nije tišina oružja, već bezbednost okruženja“

„Mit o bogatom vojniku je zgodan izgovor da se ne priča o dužnosti institucija. Ljudi su mi govorili da ćutim. Ali tišina je opasna. Dužnost je reći šta si video i udahnuo. Ove ’pametne bombe’ imaju prašinu koja ostaje decenijama. Ako to ne priznamo, ponoviće se svuda gde se upotrebe.“