U trenucima kada je globalna slika politike eskalirajuća, kada se organizuje sve više protesta širom sveta, trenutna diplomatija kao da postaje zastarela. Odsustvo komunikacije između diplomata i običnih ljudi, ali i mladih generacija postaje sveprisutno. Nivo diplomatske komunikacije izuzima otvorenije razgovore sa građanima i studentima što dovodi do nedostatka razumevanja politike koja se sprovodi na međunarodnom nivou, ali i isključivanje jednostavnih dijaloga sa glasačim telom.
Ekskluzivni članak „Gde je nestala diplomatija?“ objavio je u digitalnom magazinu REUC Amro Šubeir (Amro Shubair) diplomatski savetnik za globalnu politiku, specijalista za međunarodne odnose, saradnik sa ambasadama i Ujedinjenim nacijama. On otvara važno pitanje: „Kako se diplomatija može vratiti kao glavna komunikacija među građane i mlade generacije?“ Prema njegovoj analizi diplomatija ne bi trebalo da bude „glasnija“ već bliža, dostupnija i smislenija. Šubair podseća da diplomatija ne opstaje kroz formalnost, već kroz prisustvo, kontakt i pravo poverenje.
Njegov tekst podseća kako diplomatija može ponovo da postane relevantna — ne kroz slogane i korišćenje nerazumljive terminologije, već kroz strukturu, jednostavniju i razumljiviju komunikaciju.
Prenosimo analizu diplomatskog savetnika u celosti.
Gde je nestala diplomatija?
Autor: Amro Šubeir (Amro Shubair) Diplomatski savetnik za globalnu politiku, specijalista za međunarodne odnose, saradnik sa ambasadama i Ujedinjenim nacijama
„Svi prepoznaju diplomatiju, ali malo ko može da objasni kako ona danas izgleda. Da li je diplomatija napustila razgovor? Ne — ona i dalje postoji. Ali svet je prestao da je posmatra. Povukla se pre nego što je iko primetio. Proces i dalje funkcioniše. Nacrti se i dalje pišu. Ali nešto nije u redu. Postala je nečitljiva za one koji su je nekada pratili.
Mlađe generacije znaju da diplomatija postoji. Vide naslove. Vide fotografije. Čuju terminologiju. Ali ne znaju šta ona znači za njihove živote. Zvuči formalno. Ali deluje udaljeno. Kako Nicholas Cull objašnjava u Javnoj diplomatiji: Taksonomije i istorije, legitimitet diplomatije sve više zavisi od toga kako se ona doživljava van formalnih kanala. Diplomatija se usavršila u distanci. Jezik joj je postao tehničkiji. Kapije zatvorenije. Rečnik rigidniji. Javnost nije namerno isključena. Jednostavno više nije pozvana unutra.
Danas javnost, posebno studenti i mladi profesionalci, ne mogu da objasne šta diplomatija radi ili gde se odvija. To nije sitnica. To stvara distancu između ljudi i jednog od retkih instrumenata koji još uvek može da gradi saradnju u fragmentisanom svetu.
Percepcija diplomatije se promenila. Ne zato što su je ljudi odbacili. Već zato što su prestali da osećaju da ima mesta za njih. Zid nije bio zamišljen kao zid. Ali stajao je tamo gde je trebalo da bude prozor. Javna diplomatija je pokušala to da popravi. Po imenu, jeste. U praksi, često nije. Ostala je blizu poruke. Ali retko je redizajnirala pristup. Vidljivost se zamenila za angažman. Događaji za dijalog. Pojavljivanja za učešće.
Ne treba da demontiramo diplomatiju. Treba da je vratimo u blizinu. Ne kroz nove slogane. Već kroz stvarne prostore. Kroz bolju prisutnost. Ta prisutnost počinje razgovorom. Kako Joseph Nye ističe u Javnoj diplomatiji i mekoj moći, uspešan uticaj ne zavisi od jačine. Već od prepoznavanja. Ljudi su pokrenuti time što su viđeni i saslušani.
Kako bi prisutnost izgledala? Izgledala bi kao sesije dijaloga u zajednici koje nisu simbolične. Kao otvoreni sati sa stvarnim osobljem. Kao studentske stipendije koje doprinose radu — ne radi marketinga, već radi smisla. Izgledala bi kao rani nacrti politika podeljeni na kratko radi povratne informacije — da bi se proverila relevantnost. Izgledala bi kao dozvola studentima da gledaju kako se razgovori odvijaju. Da se ne vide kao posmatrači, već kao deo procesa.
Kako Christer Jönsson tvrdi u Komunikaciji: Suštinski aspekt diplomatije, diplomatska efikasnost je duboko povezana sa jasnoćom i dostupnošću. Te promene nisu kozmetičke. One su temeljne. Studenti ne žele da im se diplomatija „da“. Žele da im se pokaže gde je. Kako izgleda. Šta radi. Kako se kreće. To razumevanje ne dolazi iz predavanja. Dolazi iz uključivanja.
Kada je diplomatija skrivena, ona se pogrešno tumači. Rešenje nije u pojednostavljivanju. Rešenje je u uključivanju. Ne treba da učinimo diplomatiju uzbudljivijom. Treba da je učinimo dostupnijom. Kako Daniel Brinks i Abby Blass ističu u Granice institucionalnog dizajna, poverenje javnosti se više ne gradi samo kroz poziciju. Gradi se kroz odnos. Ljudi žele da znaju logiku iza odluka. Žele da osećaju da imaju pravo da razumeju.
Diplomatija nije propala. Samo je odlutala. Misija je i dalje snažna. Infrastruktura i dalje važna. Ali ritam je van takta. Ton treba da se prilagodi. Blizina mora da se popravi. Ako diplomatija želi da ostane relevantna, mora da se vrati u javni prostor. Mora da izabere vidljivost koja uključuje učešće. Mora da ode tamo gde se pitanja postavljaju.
Diplomatija mora da se seti svoje publike. Put napred nije više jezika. Već više pristupa. Savremeni uticaj ne nastaje iz držanja stava. Raste kroz kontakt. Kroz transparentnost. Kroz blizinu. Ako diplomatija ostane zaključana u procesu, nastaviće da se doživljava kao udaljena. Ali ako pozove na učešće rano, obnoviće svoju funkciju. To nije vežba iz komunikacije. To je profesionalna odgovornost.
Kako se polje nastavlja da se razvija, tako mora i njegov ton. Svet nije manje složen nego ranije. Ali alati za njegovo razumevanje su dostupniji. I diplomatija mora da sretne javnost u tom prostoru. Ne sa sloganima. Već sa strukturom. Politika ne može biti izolovana od percepcije. Proces ne može biti odvojen od učešća. Relevantnost nije automatska. Ona se stiče kroz prisutnost. Održava se kroz prepoznavanje.
Ne postoji kontradikcija između profesionalizma i angažovanja javnosti. Budućnost diplomatije ne počiva na jačini, već na vidljivosti koja uključuje glas. To mora biti glas koji deluje blizu. Ne glasan. Ne udaljen. Ne umotan u termine koje niko ne koristi. Već u tonu koji dopire tamo gde ljudi zaista žive. Posebno studenti. Posebno zajednice koje čekaju kontekst.
Diplomatiji ne treba rebrendiranje. Treba joj ponovno otvaranje. Njena snaga nije samo u onome što zna. Već u onome što poziva. Novi oblik pristupa može da obnovi ono što je izgubljeno. Ne kroz performans. Već kroz prisutnost. Ne kroz optiku. Već kroz otvorenost. To nije modernizacija diplomatije. To je podsećanje na ono što ju je činilo delotvornom. A ako želimo da diplomatija opstane, mora naučiti da ponovo uđe u prostoriju. Tiho. Jasno. Rano. Pre nego što bude propuštena.
Ono što održava kredibilitet nije performans. Već proces. Ono što jača poverenje nije domet. Već pristup. A ono što štiti diplomatiju kroz vreme nije ponavljanje. Već relevantnost. Relevantnost mora biti održavana. A pristup mora biti strukturiran. Ni jedno ni drugo se ne dešava slučajno. Oboje počinju prisustvom.“
