Kratkometražni igrani film „Sestre“ imao je svetsku premijeru na nedavno završenom 32. Sarajevo Film Festivalu, a ekipa filma je o njemu rekla da predstavlja priču o binarnostima traumatične porodične situacije i nežnosti, kao i da ima elemente sistemske kritike.
Film je premijerno prikazan 18. avgusta, gde se, u okviru takmičarskog programa studentskog kratkog filma, sa još 10 ostvarenja iz regiona borio za nagradu Srce Sarajeva.
Rediteljka Sara Ećimović je za Betu, na pitanje kako je film nastao, rekla da u njemu „postoje elementi lične priče“, ali da oni nisu doslovno preneseni iz autorkinog života.
„Film je na neki način inspirisan odnosom sa mojim sestrama, ali ne bukvalno. Priča se više fokusira na krivicu u porodici, način na koji ona može da se prevaziđe, ali i kako narušava i menja odnose, kao i o mogućnostima pomirenja“, rekla je ona.
Film prikazuje, kako je ranije najavljeno, boravak dve sestre u bolnici, nakon što je jedna od njih pokušala da izvrši samoubistvo, te preispitivanje mlađe sestre o sopstvenoj krivici.
Upitana o postojanju šire kritike društva u Srbiji na filmu, rediteljka je navela da njeno ostvarenje ne kritikuje direktno, već da to čini ambijent u kom je film snimljen.
„Meni je tokom blokada (visokoškolskih ustanova u Srbiji) u prvi plan ušla ogromna količina ljudi koja u Srbiji radi u vrlo lošim uslovima, a koji se bore za dostojanstven život. Bilo mi je važno da film na neki način bude o nežnosti, da ambijent bolnice priča o našem sistemu, a da se likovi, uključujući zaposlene, bore za svoje dostojanstvo i pokazuju nežnost“, rekla je ona.
Članice ekipe filma ocenile su da su sa osobljem bolnice za rehabilitaciju u Starom Slankamenu, gde je film snimljen, imale veoma dobru saradnju.
„Priča o kritici sistema zdravstva u Srbiji se završava izborom lokacije, kao i scenom u kojoj se plafon (jednog dela bolnice) ruši. Nama je bilo važno da osobe koje su u tom sistemu budu nežne, ali da ipak vidimo borbu za opstanak u kontekstu te bolnice, koja onda predstavlja širi sistem“, navela je Ećimović.
Producentkinja Ana Marković dodala je da ti prikazi predstavljaju „deo šire realnosti“, dok se osoblje tokom snimanja filma „trudilo da atmosferu održi što prijatnijom“.
Jedna od protagonistkinja Isidora Poledica navela je da joj je tokom rada na filmu „osim topline i nežnosti koju smo negovali u ekipi mnogo značio osećaj (atmosfere) u bolnici“.
„Neko okolo brine o nama, iako je to što se desilo strašno“, dodala je ona.
Vaše mišljenje je deo priče
Pročitajte stavove drugih čitalaca i uključite se u razgovor.