Bogoljub Karić pita kako je moguće da Grocka ne bude centar proizvodnje i prerade hrane u Srbiji

Moj dan u Grockoj nije prošao samo u susretima, rukovanjima, razgovorima i fotografisanju sa našim ljudima.

Gledajući desetine hiljada ljudi koji dolaze u ovaj kraj i tradiciju Gročanskih svečanosti koja traje već 58 godina, postavio sam sebi jedno mnogo važnije pitanje:

Kako je moguće da kraj koji ima Dunav, plodnu zemlju, vekovnu tradiciju voćarstva i Beograd sa oko dva miliona stanovnika na svom pragu ne bude jedan od najbogatijih centara proizvodnje i prerade hrane u Srbiji?

Gročani znaju šta je voće.

Generacije porodica ovde žive sa voćnjacima. Njihove trešnje, breskve, kajsije i drugo voće, njihovi džemovi, slatko, sokovi i drugi domaći proizvodi pokazuju koliko znanja već postoji u ovom narodu.

Ali proizvodnja ploda nije kraj posla. Ona je tek početak.

Naš problem je što smo decenijama navikli da razmišljamo kako da prodamo kilogram voća.

A treba da razmišljamo kako da od tog kilograma napravimo proizvod koji vredi višestruko više.

Sok. Džem. Pekmez. Slatko. Kompot. Sušeno voće. Zamrznuto voće. Pire. Koncentrat. Dečju hranu. Prirodne proizvode bezbrojnih vrsta.

Da ga preradimo.

Da ga lepo upakujemo.

Da mu damo ime i brend.

I da ga prodamo Beogradu, Srbiji, regionu, Evropi i svetu.

GROCKA NEMA NAFTU — ALI IMA ZLATO.

Njeno zlato raste na drvetu.

Njeno zlato je plodna zemlja.

Njeno zlato je znanje gročanskog domaćina.

A pored svega toga teče veličanstveni Plavi Dunav.

Reka puna života i ribe, ogroman prirodni, turistički i privredni resurs koji je Bog dao ovom narodu.

Kada imate takvu reku pored svoje kuće, plodnu zemlju oko sebe i tržište od oko dva miliona stanovnika na nekoliko desetina kilometara, onda imate uslove o kojima mnogi krajevi sveta mogu samo da sanjaju.

Zato postavljam pitanje:

ZAŠTO GROCKA OD TOGA NE PRAVI VELIKU EKONOMIJU?

Prošao sam veliki deo sveta i pet decenija sam u građevinarstvu i poslovima u kojima sam imao priliku da vidim kako se grade veliki proizvodni kapaciteti.

Današnje tehnologije su otišle neverovatno daleko.

Navodnjavanje, plastenici, staklenici, kontrolisana proizvodnja, hladnjače, sušare, prerada, automatizovano pakovanje — danas se proizvodi hrana i tamo gde priroda nije dala ni približno ono što je dala nama.

Pogledajte Izrael.

Zemlja sa ogromnim nedostatkom vode razvila je tehnologije navodnjavanja i modernu poljoprivredu i svoje proizvode plasira na svetska tržišta.

A mi imamo Dunav!

Imamo zemlju.

Imamo sunce.

Imamo tradiciju.

Imamo Poljoprivredni fakultet, institute, profesore, inženjere i stručnjake.

Imamo domaćine koji generacijama znaju da proizvedu voće.

Šta nam onda nedostaje?

SISTEM.

Sistem koji će spojiti domaćina, struku, tehnologiju, kapital, preradu i tržište.

Država ne treba da objašnjava gročanskom domaćinu kako se gaji trešnja. On to zna bolje od mnogih činovnika.

Država treba da pita najbolje agronome, profesore, tehnologe i uspešne proizvođače:

Šta vam je potrebno da za pet ili deset godina od Grocke napravimo veliki centar proizvodnje i prerade hrane?

I onda da im obezbedi uslove da to urade.

Zamislite stotine malih porodičnih prerađivačkih pogona.

SVAKA KUĆA — MALA FABRIKA.

Jedna porodica proizvodi voće.

Druga pravi džem.

Treća sokove.

Četvrta suši voće.

Peta pakuje.

Više porodica zajedno koristi hladnjaču, laboratoriju, logistiku i izvozni centar.

A proizvod na kraju ne nosi tuđe ime.

Nosi ime porodice, Grocke i Srbije.

Tada više ne govorimo samo o poljoprivredi.

Govorimo o potencijalu za stotine miliona, a dugoročno i mnogo veću ekonomsku vrednost proizvodnje, prerade, trgovine, turizma i izvoza čitavog ovog područja.

A Dunav otvara još jedna vrata.

Desetine hiljada Beograđana već dolaze u Grocku.

Dođu zbog Dunava, ribe, riblje čorbe, voća, prirode i druženja.

Zamislite da svaka ta porodica ode kući sa korpom gročanskih proizvoda.

Sa sokom.

Džemom.

Trešnjama.

Medom.

Slatkim.

Vinom ili drugim lokalnim proizvodom.

Tada turizam hrani proizvodnju, proizvodnja hrani trgovinu, a sve zajedno hrani porodicu.

To je ekonomija koju želim za Srbiju.

Ne želim da naša deca gledaju Dunav i pitaju zašto od tolikog prirodnog bogatstva nismo napravili bolji život.

Hoću da kažu:

Naši očevi i majke su razumeli šta imaju i od toga su napravili budućnost.

Zato sam iz Grocke poneo jedno veliko pitanje za sve nas:

KAKO JE MOGUĆE DA IMAMO DUNAV, PLODNU ZEMLJU, VOĆE, ZNANJE I DVA MILIONA POTROŠAČA NA PRAGU — A DA NEMAMO VELIKU INDUSTRIJU HRANE I PRERADE?

Odgovor nije da nemamo resurse.

Imamo ih više nego mnogi.

Nedostaje nam sistem koji će to bogatstvo pokrenuti.

Grocka nema naftu.

Ali ima nešto što se svake godine ponovo rađa.

IMA ZEMLJU. IMA VOĆE. IMA DUNAV. IMA PORODICU.

To su naša nafta, naš gas i naše zlato.

Samo treba da naučimo da od svog zlata živimo.

O autoru

Porodičan čovek. Pionir i reformator kapitalizma u Jugoslaviji i Rusiji u vreme predsednika Mihaila Gorbačova. Vizionar. Mirotvorac. Graditelj. Farmer, koji se bavi stočarstvom, voćarstvom i poljoprivredom. Orijentisan na organski uzgoj i zdravu hranu. Filantrop. Arhitekta novog ekonomskog svetskog poretka. Predsednik Međunarodnog komiteta „Nikola Tesla“. Ekspert UN Programa za održivi razvoj. Član UN Global Marketplace-a. Član Njujorške akademije nauka. Dobitnik više počasnih doktorata međunarodnih univerziteta. Doktor filozofije (PhD) iz poslovne diplomatije Univerziteta Svetskog filozofskog foruma u Atini. Profesor Univerziteta Svetskog filozofskog foruma u Atini. Dobitnik Zlatne medalje za čovečanstvo (Gold Medal for Humanity) Svetskog filozofskog foruma, za izuzetan doprinos knjizi „Dijagnoza čovečanstva“. Nominant za Nobelovu nagradu 2024. Predsednik Udruženja industrijalaca i preduzetnika Srbije.