Poslednjih meseci gotovo da nije bilo dana da se u medijima ne pojavi neka nova priča o EES sistemu. Naslovi su često zvučali dramatično, najavljivale su se ogromne gužve, komplikovane procedure i beskrajna zadržavanja na granicama. Ako ste planirali put u neku od država Evropske Unije, vrlo je moguće da ste se zapitali da li vas čeka neprijatno iznenađenje već na prvom koraku, na pasoškoj kontroli. Upravo iz tog razloga odlučio sam da napišem ovaj tekst, ne kao teoriju ili prepričavanje tuđih iskustava, već kao ličnu priču sa dva skorašnja putovanja gde sam imao priliku da iz prve ruke vidim kako sve to zapravo izgleda, piše Kulturizam.
Pre nego što pređem na same utiske, važno je ukratko objasniti šta je zapravo EES sistem i zašto je uopšte uveden. EES, odnosno Entry/Exit System, predstavlja novi digitalni sistem Evropske unije namenjen evidenciji ulazaka i izlazaka državljana zemalja koje nisu članice EU. Umesto dosadašnjeg pečatiranja pasoša, koje je često bilo sporo i podložno greškama, sada se uvodi automatizovani sistem koji beleži osnovne biometrijske podatke putnika. To podrazumeva fotografiju lica i otiske prstiju, kao i osnovne podatke iz pasoša. Ideja iza svega ovoga je prilično jednostavna, ubrzati protok putnika, smanjiti administraciju i istovremeno povećati bezbednost i kontrolu boravka u Šengen zoni.
Na papiru to deluje kao veliki korak napred, ali u praksi svaka nova tehnologija nosi sa sobom i određenu dozu neizvesnosti. Upravo ta neizvesnost je i stvorila paniku među ljudima. Priče o dugim redovima, komplikovanim procedurama i tehničkim problemima brzo su se proširile, pa sam i sam, priznajem, imao malu dozu rezerve pred prvo putovanje.
Moje prvo iskustvo sa EES sistemom dogodilo se na aerodromu u Alikanteu, nakon direktnog leta iz Srbije. Već tokom leta sam razmišljao o tome šta me čeka. U glavi su mi bili svi oni naslovi koje sam pročitao prethodnih nedelja. Očekivao sam redove, zadržavanja, možda čak i konfuziju među putnicima. Međutim, čim sam stigao na pasošku kontrolu, postalo mi je jasno da realnost može biti potpuno drugačija od onoga što se često predstavlja.
Umesto klasičnih šaltera i policajaca koji pregledaju dokumenta, ispred mene su se nalazile moderne mašine, svojevrsni kiosci za samostalnu registraciju. Prvo sam prislonio pasoš na skener, koji je u roku od nekoliko sekundi očitao sve potrebne podatke. Zatim sam pogledao u kameru koja je napravila fotografiju mog lica. Sledeći korak bio je davanje otisaka prstiju, što se obavlja jednostavnim prislanjanjem prstiju na predviđeni deo uređaja. Sve vreme nisam imao direktan kontakt sa policijskim službenikom, i to je možda i najveća razlika u odnosu na raniji sistem.
Ono što me je posebno iznenadilo jeste brzina celog procesa. Nije bilo gužve, nije bilo nervoze među putnicima, niti bilo kakvog zastoja. Sve je funkcionisalo glatko, a zaposleni na aerodromu su bili prisutni da pomognu onima kojima je to bilo potrebno. Za nekoga ko prvi put prolazi kroz ovu proceduru, to može biti značajno, jer iako je sistem jednostavan, ipak postoji mala doza nesigurnosti dok ne vidite kako sve funkcioniše.
Kada se sve sabere, ceo proces je trajao svega nekoliko minuta. Možda zvuči kao sitnica, ali u poređenju sa nekadašnjim čekanjem u redovima za pasošku kontrolu, razlika je ogromna. U tom trenutku sam shvatio da EES, barem kada je dobro organizovan, može zaista da ubrza stvari umesto da ih zakomplikuje.
Još zanimljivije je ono što dolazi nakon prve registracije. Kada jednom ostavite svoje biometrijske podatke, svaki sledeći ulazak u zemlju postaje još jednostavniji. Nema više potrebe za davanjem otisaka prstiju. Dovoljno je da skenirate pasoš i pogledate u kameru kako bi sistem potvrdio vaš identitet. Ceo proces tada traje svega nekoliko sekundi i praktično prolazite bez zadržavanja.
Drugo iskustvo imao sam u Atini, gde sam stigao već kao registrovan korisnik sistema. Ovog puta nisam imao nikakvu dilemu niti očekivanje neprijatnosti. I zaista, sve je prošlo još brže nego prvi put. Prilazite uređaju, skenirate pasoš, pogledate u kameru i to je to. Nema pečata, nema dodatnih pitanja, nema čekanja. Sve deluje gotovo neprimetno, kao da prolazite kroz neku vrstu automatizovanog prolaza koji vas prepoznaje i pušta dalje.
Zanimljivo je i to da nije bilo gužve, iako je reč o jednom od prometnijih aerodroma u regionu. Naravno, imao sam sreće da budem među prvima u redu, ali i pored toga, ceo proces je delovao organizovano i efikasno. U tom trenutku mi je postalo jasno da EES sistem može da funkcioniše vrlo dobro, ali pod jednim važnim uslovom, da je infrastruktura spremna.
Upravo tu dolazimo do ključne stvari koju mnogi zanemaruju. EES sam po sebi nije problem. Tehnologija postoji, funkcioniše i može značajno da ubrza protok putnika. Međutim, ono što pravi razliku jeste organizacija na terenu. Ako aerodrom ili granični prelaz ima dovoljno uređaja, dovoljno osoblja i dobro osmišljenu logistiku, sve će ići brzo i bez problema. Ali ako bilo koji od tih elemenata zakaže, vrlo lako može doći do gužvi i zastoja.
Drugim rečima, iskustvo neće biti isto svuda. Ono što sam doživeo u Alikanteu i Atini ne mora nužno biti identično na nekom drugom aerodromu ili graničnom prelazu. Razlike u organizaciji, opremljenosti i iskustvu osoblja mogu značajno uticati na to koliko će ceo proces trajati.
Ipak, postoji i jedna dobra vest za sve koji planiraju letovanje u Grčku. Tokom letnje sezone, od 1. juna do kraja avgusta, doneta je odluka da se EES sistem privremeno ne primenjuje za srpske turiste. Ova odluka ima za cilj da se izbegnu potencijalne gužve u periodu kada je broj putnika najveći, što je svakako olakšanje za sve koji planiraju odmor na Halkidikiju, grčkim ostrvima ili obali.
Kada se sve uzme u obzir, postavlja se pitanje da li zaista ima razloga za strah. Na osnovu mog iskustva, rekao bih da nema, ali uz određenu dozu realnosti. EES nije bauk i ne predstavlja drastičnu komplikaciju za putnike. Naprotiv, u mnogim slučajevima može biti brži i jednostavniji od starog sistema. Međutim, važno je razumeti da brzina i efikasnost ne zavise samo od same tehnologije, već i od ljudi i sistema koji stoje iza nje.
Zato je možda najbolji način da se na sve ovo gleda bez prevelike panike, ali i bez nerealnih očekivanja. Ako putujete na aerodrome koji su dobro pripremljeni, verovatno ćete proći brzo i bez ikakvih problema. Ako se, međutim, nađete na mestu gde sistem još nije u potpunosti uhodan, moguće je da ćete morati da sačekate malo duže.
Na kraju, granica više nije samo mesto gde vam neko udari pečat u pasoš. Ona postaje tehnološki proces koji zavisi od mnogo faktora. A najvažniji među njima je koliko je taj sistem spreman da odgovori na broj ljudi koji kroz njega prolaze. I upravo tu leži ona „caka“ sa početka teksta. Nije pitanje da li EES funkcioniše, pitanje je gde i kako funkcioniše.
Šta vi mislite?
Uključite se u diskusiju ili pročitajte stavove drugih čitalaca.