Prvi maj: Kad socijalistima zatreba Tucović

Prvi maj je međunarodni praznik rada, dan kada se slavi doprinos radnika i borba za prava radničke klase, koja su danas upitna. Možda i ne postoje, ili ipak ima nade za „ovih deset prstiju”? No, pređimo na konkretniji problem.

Začetak jednakosti, bratstva i jedinstva leži u, valjda, davno prošlom vremenu komunizma i druga Tita. U današnjem vremenu, valjda demokratije, to izgleda ovako.

Beograd ima spomenik Dimitriju Tucoviću, junaku socijalističke ideje, koji je, da budemo iskreni, više puta bio zapostavljen i oštećen. Izmešten je sa kružnog toka Slavija na plato kod Narodne banke Srbije, doduše u neposrednoj blizini Slavije. Stoga, pored polaganja venaca svakog prvog maja i dugotrajnog zapuštanja, spomenik stoji kao znak podsećanja da neki junaci ovde više služe za estetiku nego za sećanje.

Sa druge strane, Lazarevac i kolubarski kraj imaju svoje mesto sećanja na Tucovića – spomen-obeležje na Vrače brdu, mestu njegove pogibije u Kolubarskoj bici. Ono se, zamislite šta, čuva, obilazi i poštuje. Venci se tamo polažu, sećanje se obnavlja, kao da neko poručuje: „Ovde još znamo šta znači istorija.” I to nije sve: u Lazarevcu i gradska biblioteka, čiji koreni sežu do Prve knjižnice sa čitaonicom iz 1910. godine, danas nosi Tucovićevo ime.

I tu se sada jasno vidi stvarna ironija – socijalisti iz Lazarevca i kolubarskog kraja ispadaju veći čuvari socijalističkog nasleđa od svojih beogradskih kolega. Dok u Beogradu spomenik služi za poneki selfi, politički govor i povremeno podsećanje da postoji, u kolubarskom kraju Tucović stoji dostojanstveno i prima poštovanje koje zaslužuje.

I tako, dok jedni svake godine proslave Prvi maj sa cvećem i političkim pričama koje nestaju do sledećeg jutra, drugi, u manjem gradu i njegovom istorijskom okruženju, čuvaju tradiciju i ideju. Da, satirično je i tužno u isto vreme: veličina socijalizma se nekada ne meri visokim zgradama i svetlima reflektora, već time koliko poštuješ junake svojih ideja.

Prvi maj je dan radnika, ali i dan da se zapitamo – da li poštujemo ono što slavimo, ili samo paradiramo pred kamerama?