Mnogi sanjaju o tome da preuzmu projekat renoviranja, da nešto transformišu i učine svojim.
Ipak za jednog bivšeg vlasnika softverske kompanije, prilika da oživi napuštenu napoleonsku tvrđavu iz 19. veka donela je mnogo više izazova nego što je mogao da zamisli, prenosi BBC.
Majk Koner (52) kupio je ostrvo Torn, blizu Milford Hejvena u Pembrukširu, za 555.000 funti u maju 2017. godine.
Zgrada, poznata po žurkama pod prethodnim vlasnikom, bila je prazna 17 godina, a trebalo mu je oko godinu dana da je dovede do stanja u kojem se može živeti.
Sada opremljena sa 40 kreveta, četiri kupatila sa sopstvenim toaletom i noćnim klubom, istorijska građevina daleko je dogurala od perioda kada nije imala ni tekuću vodu, a sada je ponovo na tržištu za tri miliona funti.
„Mnogi su to opisali kao krizu srednjih godina“, našalio se Koner.
„Stvarno nisam znao u šta se upuštam.“
Puna istorije, tvrđava koja je mogla da primi 100 ljudi prvobitno je sagrađena 1850-ih da bi štitila saobraćajno pristanište Milford Hejven od francuskih pomorskih napada.
Predlog da se ostrvo utvrdi prvi put je dat 1817, ali nije sproveden sve do perioda posle 1852.
Prema sajtu ostrva, iznad ulaza urezana je godina 1854.
Godine 1947. pretvoreno je u hotel i izdavalo se za rođendane, svadbe i momačke večeri, da bi bilo prodato 1999.
Do 2001. kupila ga je hotelska grupa Von Esen, koja je planirala da uloži 4 miliona funti i ponovo otvori hotel, sa žičarom za pristup s kopna.
Ali uglavnom je bilo napušteno kada ga je Koner kupio, a nekada užurbano ostrvo za žurke prepušteno je propadanju.
„Nije bilo struje, vode, a svaka hrana i otpad morali su da se vraćaju nazad“, rekao je on.
„Moja žena je bila poprilično ljuta kada sam prvi put rekao da sam ga kupio, rekla je da će doći tek kad bude imao ispravan toalet, što je sasvim razumno.“
Ceo proces renoviranja ostrva Torn trajao je skoro pet godina, a šest ljudi je živelo na ostrvu oko četiri godine dok su radovi trajali.
Mnogo opreme dopremano je helikopterom, što je Koner opisao kao „neverovatno teško“ zbog lokacije.
Dodao je da je nabavka materijala bila izuzetno komplikovana, ali i veliki izazov za one koji su pristali da rade na projektu i žive na ostrvu.
„Većinu ljudi koji su se pridružili projektu i danas angažujem“, rekao je on.
„Jednostavno ne možeš da predvidiš koliko ljudi žele da ti pomognu.“
Radnici na ostrvu ostajali bi po dve nedelje.
„Punili su telefone na generator, a za kupanje morali su da uskoče u more. Život je bio težak“, rekao je Koner.
Koner, koji je po struci nastavnik dizajna i tehnologije, rekao je da ga je najviše uzbuđivao proces oblikovanja.
Dodao je da nije mogao da veruje da su Viktorijanci mogli da izgrade nešto tako veličanstveno, što ga je inspirisalo da nastavi.
„Hiljadu ljudi je radilo na ovome dve godine, građeno je na isti način kao Stounhendž.“
„Osećao sam da je moj zadatak da ga modernizujem“, rekao je Koner, dodavši da je renoviranje bilo pitanje kako da novo funkcioniše sa starim.
„Gotovo je kao omaž njihovom trudu, a ti samo dodaješ poslednji mali deo na ono što je već bilo neverovatno.“
Prema Koneru, ostrvo je „videlo sve“ – od žurki sa 80 ljudi do „potpunog mira poput ogledala na vodi“.
Bez „komšija koje bi mogao da uznemiri“, ostrvo je ugostilo sopstveni festival za Konerov 50. rođendan, sa akrobatom na žici u slikovitom dvorištu.
„Ljudi koji dođu za vikend iznenade se kada im dam kesu za smeće i kažem da je moraju poneti nazad – ovde niko ne dolazi po đubre.“
Kao bivši direktor, Koner je svoje vreme na ostrvu opisao kao „neverovatno“, jer je morao da zaboravi svakodnevne rutine.
„Svi mi živimo po kalendaru i zakazanim sastancima, ali ostrvo je potpuno suprotno – van mreže je.“
Vreme staje na ostrvu, rekao je, dodavši da, kako se uvek nešto dešava, ljudi uglavnom odlažu telefone.
„Mislim da je to ono što čini Torn posebnim mestom – ljudi su prisutni.“
Govoreći o budućnosti ostrva, Koner je rekao da se nada da će novi vlasnik uživati u njemu koliko i on, ali i da ima ogroman potencijal da postane turistička atrakcija ili domaćin „najneverovatnijih rejvova“.
Koner je rekao da zamišlja lokaciju kao mesto za „neverovatno 24-časovno iskustvo“, koje može da primi oko 800 ljudi.
Šta vi mislite?
Još nema komentara. Budite prvi koji će otvoriti diskusiju.