Srbija se suočava sa sve većim brojem požara na deponijama tokom leta, što se nadovezuje na zagađenje vazduha izazvano loženjem tokom zime. Ovaj problem, koji pogađa brojne gradove širom zemlje, ukazuje na sistemske propuste u upravljanju otpadom i nedostatak odgovornosti nadležnih organa.
Od Vranja do Kraljeva, niz požara na deponijama beleži se gotovo svakodnevno. Prema podacima Mreže za čistiji vazduh „Eko blok“, broj požara na deponijama u Srbiji se utrostručio u poslednjih sedam godina, potvrđujući da nije reč o slučajnosti, već o zabrinjavajućem trendu.
Uzroci problema
Srbija zvanično ima 2.689 divljih deponija, dok se nezvanično procenjuje da ih je preko 3.500. Od 26 planiranih sanitarnih deponija, postoji ih samo 12. Dejan Lekić iz Nacionalne ekološke organizacije (NEA) ističe da je neadekvatno odlaganje otpada na nesanitarnim deponijama, kojih ima 127, glavni uzrok sve češćih požara.
„Nepravilno odlaganje otpada na nehigijenskim deponijama izaziva ozbiljno zagađenje ne samo vazduha, već i zemljišta i podzemnih voda“, objašnjava Lekić za N1. Dodaje da padavine rastvaraju štetne supstance, kontaminirajući tlo i vodu, dok se zagađenje širi i na okolne ekosisteme.
Igor Jezdimirović, predsednik udruženja „Inženjeri za zaštitu životne sredine“, krivi „apsolutno nerazumevanje sistema upravljanja otpadom“ od strane lokalnih samouprava i Ministarstva zaštite životne sredine, kao i „nedostatak bilo kakve odgovornosti“.
Opasnost od deponijskog gasa i neizmerenih toksina
Požare na deponijama potpaljuje deponijski gas, bogat metanom, koji nastaje raspadanjem organskog otpada. S obzirom na to da se u Srbiji ne vrši selekcija otpada, a organski otpad čini oko 50% komunalnog otpada, „gorivo“ za požare se konstantno proizvodi. MUP je samo u 2024. godini zabeležio 2.171 požar.
Iako automatske stanice mere osnovne zagađujuće materije poput PM čestica, Lekić upozorava da se tokom sagorevanja otpada oslobađaju daleko toksičnija jedinjenja koja se standardnim metodama ne mere. Tu spadaju izuzetno toksični i kancerogeni dioksini i furani (nastali sagorevanjem plastike), policiklični aromatični ugljovodonici (PAH), teški metali (poput olova i žive) i isparljiva organska jedinjenja (VOCs), koji predstavljaju dugoročan rizik po zdravlje ljudi.
Nebriga i neodgovornost
Upravljanje komunalnim otpadom je zakonska obaveza lokalnih samouprava, koje osnivaju Javna komunalna preduzeća (JKP) za obavljanje tih poslova. Međutim, sistem se često svodi na jednostavno bacanje otpada na nepripremljene lokacije, što dovodi do stvaranja smetlišta i divljih deponija. Zabrinjavajuće je i to što zbog nestručnog rukovođenja i nemara gore i neke sanitarne deponije, poput one u Vranju.
Goran Petrov iz Ekološkog društva Baroševac svedoči o decenijskoj borbi sa divljom deponijom kod Lazarevca, navodeći da uprkos prijavama i kaznama, deponovanje smeća se nastavlja.
Lekić objašnjava da otpor izgradnji regionalnih centara za upravljanje otpadom proizlazi iz nepoverenja građana u institucije, pojačano decenijskim „javašlukom sa postojećim deponijama“.
Put ka rešenju
Stručnjaci su saglasni da je neophodno uvesti red i odgovornost u upravljanju komunalnim otpadom i sprovoditi Zakon o upravljanju otpadom. Jezdimirović ističe da većina lokalnih samouprava ne poštuje ni minimum propisan zakonom, dok trećina čak i ne šalje osnovne podatke o otpadu.
Lekić zaključuje da je za ispunjenje ciljeva neophodno drastično ubrzanje investicija u izgradnju regionalnih centara, uz sistemsko uvođenje odvajanja otpada u domaćinstvima i privredi. Ovo mora biti praćeno jačanjem kapaciteta lokalnih samouprava, strožim inspekcijskim nadzorom i doslednim sprovođenjem kaznene politike. Bez snažne političke volje i aktivnog učešća javnosti, planovi će ostati samo mrtvo slovo na papiru.
Vaše mišljenje je deo priče
Otvorite diskusiju i budite prvi koji će komentarisati ovu vest.