Trka u naoružanju na Balkanu: Dronovi krstare nebom, bez regulacije i jasnog broja

Trideset godina nakon završetka sukoba na Zapadnom Balkanu, region se suočava sa novom vrstom pretnje – naoružanim bespilotnim letelicama, čiji tačan broj ostaje nepoznanica. Iako Sporazum o subregionalnoj kontroli naoružanja iz 1996. godine, pod okriljem OEBS-a, ograničava broj tenkova, oklopnih vozila, topništva, borbenih aviona i jurišnih helikoptera, naoružani dronovi su izostavljeni sa te liste.

Vojni analitičar iz Sarajeva, Antonio Prlenda, ističe da je broj zemalja koje poseduju naoružane dronove porastao sa tri u 2010. na više od 40 krajem 2024. godine. Vojni dronovi su jeftiniji, mobilniji i smrtonosniji od tradicionalnih borbenih aviona, što ih čini popularnim oružjem u savremenim sukobima. Zapadni Balkan nije izuzetak.

Srbija je nabavila jurišne dronove iz Kine, Ujedinjenih Arapskih Emirata i Izraela, a razvija i domaće modele poput Pegaza, Vrapca i Komarca. Hrvatska je kupila šest turskih naoružanih dronova i proizvodi sopstvene mini-letelice, koje je izvozila i u Ukrajinu, s kapacitetom proizvodnje od pola miliona mini-dronova godišnje. Crna Gora je nabavila izviđačke dronove od Slovenije i planira sopstvenu proizvodnju u saradnji sa SAD-om. Modernizaciju Oružanih snaga Bosne i Hercegovine sputavaju političke podele i ograničen budžet, dok je Turska nedavno donirala BiH sistem za ometanje dronova i obećala dva Bajraktara. Albanija je takođe prošle godine kupila Bajraktare.

Prlenda smatra da bi bespilotne letelice trebalo uvrstiti u sporazum o kontroli naoružanja, ali ističe da za to trenutno ne postoji politička volja potpisnica. Od 2015. godine, kada su BiH, Crna Gora, Hrvatska i Srbija preuzele vlasništvo nad sporazumom od OEBS-a, izmene zavise isključivo od političke volje samih potpisnica.

Vojni analitičar iz Beograda, Aleksandar Radić, ukazuje na složenost klasifikacije dronova zbog velikog broja kategorija, smatrajući da se može govoriti samo o većim letelicama koje se mogu klasifikovati kao borbeni avioni. Radić zaključuje da je stari sastav kontrole naoružanja „relikt“ i da je potreban novi dokument koji bi garantovao poverenje u skladu sa savremenim okolnostima.