Zlatar se pretvara u gradilište: Da li „zlatiborizacija“ briše prirodnu oazu?

Planina Zlatar, nekada prepoznata kao vazdušna banja i simbol zdravlja i mira, danas se suočava s intenzivnom urbanizacijom koja sve više podseća na “zlatiborizaciju”. Iako se razvoj turizma čini poželjnim, mnogi se pitaju da li nekontrolisana gradnja ide u korist lokalne zajednice ili samo privilegovanih investitora, prenosi N1.

Intenzivna gradnja na Zlataru započela je oko 2013. godine, kada je opština Nova Varoš usvojila Plan generalne regulacije (PGR). Plan je u više navrata menjan i njime je omogućen urbani razvoj turističke infrastrukture, što i danas izaziva zabrinutost zbog nekontrolisane i neplanske gradnje.

Da su izmene Plana generalne regulacije išle u korist investitorima, a na štetu lokalnog stanovništva, upozoravale su aktivistkinje Udruženja „Studenac“.

Foto: Udruženje Studenac (Ustupljene fotografije)

„Iz prakse vidimo da Opština Nova Varoš svako malo dopunjuje taj plan, tako da svake godine dođe do neke promene i prenamene parcela koja je, pokazuje praksa, u interesu investitorskog turizma i neplanske gradnje, gde se daje ustupak određenim investitorima“, kaže Erna Paljevac iz Studenca.

Prema njenim rečima, rezultat toga su promašeni projekti, i od državnih organa i od investitora, koji se ogledaju u neskladnoj gradnji, bez estetike, sa objektima na kojima otpadaju fasade i gde dobar deo tih izgrađenih kapaciteta nema upotrebnu dozvolu.

Foto: Udruženje Studenac (Ustupljene fotografije)

Gradnja, navodi, nije nužno loša i nije suština da se ne gradi apsolutno ništa, ali je pitanje na koji način treba da se gradi i u čijem interesu – javnom ili privatnom.

„U delu turističke zone, koja se nalazi oko starog hotela Panorama, nekada je postojala šuma sa skijalištem i ski-stazom. To više ne postoji. Šuma kroz koju se prolazilo tokom skijanja posečena je. Tu su sada izgrađeni hoteli“, navodi Paljevac.

Pored toga, u turističkoj zoni gde je gradnja najintenzivnija, nema kanalizacione mreže.

Foto: Udruženje Studenac (Ustupljene fotografije)

„Zar ne bi trebalo prvo da uredimo kanalizaciju, pa onda gradimo objekte koji će se priključiti na tu kanalizacionu mrežu?“, pita se.

Na Zlataru ne postoji sadržaj koji prati aktuelnu urbanizaciju, navodi naša sagovornica.

Kada ljudi sa stručnog aspekta upute sugestije kako bi trebalo da se radi, to se odmah „dočeka na nož“ i poruči kako „mi nismo za razvoj turizma“, dodaje.

„Naprotiv, ukoliko praktikujete dobre prakse, to će vam doneti veću korist i finansijsku dobrobit, nego što je, recimo, ponuda za doručak poput salame u plastičnom pakovanju. Potrebna je autentična ponuda jedne planine poput Zlatara. Neophodno je afirmisati ljude koji se bave određenom proizvodnjom na lokalnom nivou, sa njima stupiti u komunikaciju, razmenjivati, podržati ih – a ne samo gledati da se što manje uloži, a da se višestruko dobije nazad. To nije održivi razvoj turizma i lokalne zajednice“, ocenjuje naša sagovornica.

Zlatar se prostire na površini od 3.700 hektara. Uredbom Vlade iz 2005. godine ova planina je proglašena vazdušnom banjom. Odluka je doneta zbog specifičnih klimatskih uslova i čistog vazduha koji pogoduje lečenju respiratornih i kardiovaskularnih oboljenja.

Shutterstock/ Pillip

Mir i čist vazduh zamenila je buka sa gradilišta.

„Trendom seče šuma i urbanizacijom Zlatar nema baš svetlu budućnost. Zlatar je mnogo više od turističke zone, ali opet to ne znači da mi treba da idemo 30 kilometara duboko u šumu da bismo se nadisali kvalitetnog vazduha“, navodi sagovornica portala N1.

Kako Zlatar ne bi doživeo sudbinu Zlatibora, potrebno je, smatra, da inspektori rade svoj posao.

Nenad Nedomacki/Shutterstock

„Ne kažem da je to lak posao – to je, na kraju krajeva, jako rizičan posao kada uzmemo u obzir sa kakvim ljudima inspektor treba „jedan na jedan“ da stane. Ali tu treba da se dokažu i pokažu organi koji treba da rade u korist građana i da zaštite tog inspektora. Ako se nastavi ovaj trend, bojim se da će se krenuti u smeru Zlatibora i ‘zlatiborizacije’, a bojim se da će ljudi koji se bave seoskim i održivim turizmom ostati ‘u senci’ i da neće imati dovoljno prostora da se razvijaju“, smatra.

Erna je detinjstvo provela na Zlataru, bezbrižno, trčeći i igrajući se u šumi.

„Za loptom je lakše trčati po travi nego na betonu, je l’ da?“, šaljivo primećuje.

Shutterstock/Bada1

Zlatar je, kaže, za vreme njenog odrastanja bio sigurna zona i prostor za odrastanje.

„Deo turističke zone je bio pod šumom. Mogao se čuti cvrkut ptica, mogao se osetiti taj miris bora. Skijali smo. Taj moment kad prolaziš kroz šumu da dođeš do ski-staze je nešto što je urezano u mom sećanju. Odrastanje na planini bilo je bezbrižno i spokojno. Uvek kažem da sam imala tu privilegiju da odrastem na Zlataru i baš se dičim time koliko je prelepa priroda, koliko su divni ljudi – i onda kad vidim na šta to liči sada, imam osećaj kao da mi neko krade deo detinjstva“, naglašava.

Kako bi planinski turizam bio održiv, smatra Paljevac, ne treba ništa novo da se izmisli – samo je potrebno da se implementira primer iz neke druge turističke zone i kako ona funkcioniše i afirmiše svoje lokalno stanovništvo.

Kao primer dobre prakse navodi Topli Do na Staroj planini.

„To je bilo jedno zapušteno i devastirano selo koje je obnovljeno. Lokalno stanovništvo se uključilo, međusobno komuniciralo svoje potrebe. Sada imaju fantastične festivale, fantastičnu afirmaciju održivog turizma, autentičnu ponudu. Na kraju krajeva, Manu Čao je dolazio u Topli Do. (…) Sve može kad se stanovništvo složi i kada rade kao zajednica, jer na kraju krajeva – zajednica je ono što čini jedno mesto, a ne jedan kapital i investitor koji dođe i devastira apsolutno sve i uništi identitet jednog mesta“, zaključuje.