Protesti se neće završiti kiflicama i pumpanjem

Dugogodišnja agonija življenja pod ovom vlašću, svoju završnu, tragičnu i zločinačku kulminaciju, doživela je 1. novembra u Novom Sadu. Taj pad nadstrešnice je pokazao da više niko nije siguran u ovoj državi, bez obzira čime se bavi ili koliko je oprezan ili obazriv.

Bez ponavljanja, sada već svima poznatih činjenica o „korumpiranoj vlasti, koja svojim (ne)delovanjem ubija svoje nevine građane“, ovaj put bih se osvrnuo na to kako su različite grupacije shvatile ovo u čemu smo se našli.

Posle prvih okupljanja građana, prvenstveno u Novom Sadu, i pored odlučnih poruka da „više ništa neće biti isto“ trebalo je kao rezultat da dođe do akcije, nakon koje će SVI ODGOVORNI dobiti adekvatnu pravnu i zakonsku konsekvencu.

Vlast je pokušala da se služi lažima, da ignoriše, zataška i modernim rečnikom „troluje“, svaku smislenu aktivnost građana, organizacija civilnog društva, a posebno političkih organizacija. Kontrolom medija, njihovom monstruoznom zloupotrebom, koristeći sve mehanizme zarobljenih (za zakon i pravdu) institucija, ona se na početku još i „držala“, pokušavajući da još jedan zločin ostane van znanja i interesovanja velikog dela populacije, a onda i da sve to predstavi kao isforsirani politički problem, koji su napravile opozicione organizacije.

Devastirane permanentnom destrukcijom političkog života, opozicione stranke i aktivisti su počeli neravnopravnu borbu sa režimom, pre svega u Novom Sadu. Poziv na demonstracije, a zatim i na okupljanje građana na 15-ominutnom odavanju pošte stradalima, blokiranjem novosadskog Suda i Tužilaštva od strane opozicionih poslanika i odbornika, davalo je nadu da se ovo neće tek tako završiti.

Kako ne postoji savršeni zločin, ovaj put se bahata, razbojnička bulumenta preigrala i krenula bez pardona ogoljenim nasiljem na svoje mirne građane koji su počeli masovno, širom Srbije, da blokiraju raskrsnice. Stalnim napadima na građane, prvenstveno na studente ispred FDU-u na Novom Beogradu, od strane prepoznatih funkcionera SNS-a, počinjena je fatalna greška koja će ih, bez ikakve sumnje, dovesti na kraju do pada i gubitka vlasti.

Blokade univerziteta i fakulteta, mnogih gimnazija i škola širom Srbije, doveli su naše prosvetne radnike, đake, a najpre studente, u društveni položaj ljudi koji predvode jedan od najfantastičnijih pokreta, nezabeleženog u poslednje vreme u celom svetu.

Taj pokret se izlio u sve sfere društva, proširio se geografski i u najmanja mesta u Srbiji, gde se studentskim hodočašćem i OKUPLJANJIMA po gradovima i selima, širila nada i optimizam.

Novouspostavljena SOLIDARNOST mogla se i u vazduhu „opipati“, a posebno u dobrim delima raznih ljudi koji su tu pomoć i fizički materijalizovali.

Ceo ovaj uvod napisan je kao neophodnost da bi se jedna celovita slika stvorila o tome šta jeste, a šta još više nije urađeno da se ova vlast skloni iz naših života. Dakle, šta još nedostaje da se, što bi Milka Babović svojevremeno rekla, ovaj „dvostruki aksl i trostruki luc“ studenta učini delotvornim?

Jasna i glasna, politički artikulisana podrška najširih delova društva.

Svo poštovanje imam za ljude koji su iznosili pred studente sve ono što imaju, često iz ne baš svoje zavidne materijalne situacije, svaka kiflica koja je umešena za sve „hodočasnike“, od srca je stvorena, sav entuzijazam i radost kojima su obasipani bili su neverovatno dirljivi.

Ipak, možda je trenutak da se svest svih nas digne iznad „suza i kiflica“, jer se moraju uključiti SVI, i to na pravi način, svi oni koji misle da „ovom i ovima“ mora doći kraj. Manjak kondicije ili zamor kod jednih, mora proizvesti želju kod drugih, onih koji se nisu još uključili u borbu, koja će sigurno dovesti do pada režima i dugoočekivanog oslobođenja od političke i društvene pošasti vlasti SNS-a.

Zato mi je tužno i NEPRIHVATLJIVO gledati moje poznanike, širom Vojvodine i Srbije, saradnike, čak i prijatelje iz javnog života koji se još nisu dovoljno izjasnili o tome kako vide sebe u ovoj neravnopravnoj borbi jednog razbojničkog režima protiv studenata, građana, aktivista, uključujući i političke.

Sama parola „pumpaj“ se već pomalo izlizala, jer je postala sinonim za kao „određivanje“ spram ovog režima, i ona je postala „i majka i otac“, i početak i kraj, svega onoga što ljudi JAVNO smeju lil žele da izgovore.

Banalizacija svega, možda i ovog što pišem, doživljava svoju kulminaciju u „pumpanju“. Nije dovoljno da, na primer, rok muzičari na koncertu samo „pumpaju“ a da svoje nedvosmislene stavove ne iskažu u raznim prilikama, kao jasno NE ovom režimu. Svaka prilika je dobra prilika da javne ličnosti izreknu DOSTA VIŠE ovoj vlasti.

Čeka nas znatno ozbiljnija, verovatno i opasnija faza ovog protesta i teško da se može završiti kiflicama i pumpanjem. Ulazimo u rasplet, plediram i želim da bude nenasilan i politički artikulisan, u kojem će svako morati da se suoči sa sobom i sa svojom ulogom i sopstvenom odgovornošću.

Dakle, hajdemo ljudi, vi kojima je davno već sve jasno, u pomoć prosvetnim radnicima, studentima, đacima, građanima, aktivistima, uključujući i političke, i da ne ostane nijedna rezerva i kalkulacija o neodgovornom „neizjašnjavanju“.

Čast velikom broju koji se izjasnio, ali pozivam da svoju ODGOVORNOST pokažu svi koji to još nisu uradili i čija je pomoć takođe neophodna.

Dakle, ODGOVORNOST koju će svi svesni i dobromisleći građani preuzeti. To je odgovornost za prošlost, sadašnjost i posebno budućnost, za svaku izgovorenu reč i prećutanu istinu, za činjenje i nečinjenje, za ljude u svom kraju, u svom gradu i celoj državi.

To je na koncu odgovornost za sebe i za društvo u celini.

Autor je osnivač pokreta Novi optimizam