Nakon okončanog radnog (sudskog) spora, čije trajanje umnogome zavisi od više faktora – mogućnosti da se što hitnije izvedu svi dokazi (pribave isprave, uredno pozovu i saslušaju svedoci, sačini nalaz veštaka…), zaposleni – tužilac koji uspe u sporu ima prvenstveno doživljaj lične satisfakcije, osećaj da je pravda zadovoljena, da je „borba“ vredela. Ali, da li je to dovoljno? Činjenica je da se vreme ne može vratiti na momenat kada je otkaz dat i krenuti ispočetka kao da otkaza nije ni bilo. Međutim, činjenica je i da je moguće nadoknaditi „izgubljeno“ i to putem prava na naknadu štete upravo prouzrokovane nezakonitim otkazom. I to na više načina.
Važeći propisi
Zakonom o radu („Sl. glasnik RS“, br. 24/2005, 61/2005, 54/2009, 32/2013, 75/2014, 13/2017 – odluka US, 113/2017 i 95/2018 – autentično tumačenje) u članu 191, propisano je koje su pravne posledice nezakonitog prestanka radnog odnosa, te nakon što sud utvrdi da je zaposlenom nezakonito prestao radni odnos, na zahtev zaposlenog, odlučiće da se vrati na rad, kao i da mu se isplati naknada štete i uplate pripadajući doprinosi za obavezno socijalno osiguranje za period u kome zaposleni nije radio. Ova naknada štete se utvrđuje u visini izgubljene zarade koja u sebi sadrži pripadajući porez i doprinose u skladu sa zakonom, u koju ne ulazi naknada za ishranu u toku rada, regres za korišćenje godišnjeg odmora, bonusi, nagrade i druga primanja po osnovu doprinosa poslovnom uspehu poslodavca. Porez i doprinos za obavezno socijalno osiguranje za period u kome zaposleni nije radio obračunava se i plaća na utvrđeni mesečni iznos izgubljene zarade.
Navedeni vid naknade štete svakako pripada zaposlenom, za koga je u sudskom postupku utvrđeno da mu je nezakonito prestao radni odnos. To znači da zaposleni ima pravo na zaradu od momenta otkaza do donošenja sudske odluke, odnosno da mu se obračuna i isplati zarada kao da je u tom periodu zaista i radio.
Ova naknada štete bila je predviđena i prethodno važećim zakonima iz oblasti rada.
Pravo izbora
Međutim, Zakon o radu od 2014. godine, predviđa i mogućnost da se zaposleni, iako mu je nezakonito prestao radni odnos, ne vrati na rad, već umesto toga da traži naknadu štete. Žargonski rečeno, da traži naknadu zbog „nevraćanja na rad“. Ova mogućnost je predviđena istim članom 191. Zakona o radu kao pravo zaposlenog da na njegov zahtev, sud obaveže poslodavca da mu isplati naknadu štete u iznosu od najviše 18 zarada zaposlenog, u zavisnosti od vremena provedenog u radnom odnosu kod poslodavca, godina života zaposlenog i broja izdržavanih članova porodice. U toku postupka, potrebno je uz zahtev priložiti i zakonom predviđene dokaze, jer u protivnom, sud nema elemenata da odredi iznos visine štete koja će zaposlenom pripasti po ovom osnovu.
Navedeni Zakon je predvideo i određene mogućnosti (koje svakako više pogoduju poslodavcima) u slučajevima kada nije celishodno vraćanje na rad. Prva je – ako sud u toku postupka utvrdi da je zaposlenom prestao radni odnos bez pravnog osnova, ali u toku postupka poslodavac dokaže da postoje okolnosti koje opravdano ukazuju da nastavak radnog odnosa, uz uvažavanje svih okolnosti i interesa obe strane u sporu, nije moguć, sud će odbiti zahtev zaposlenog da se vrati na rad i dosudiće mu naknadu štete u dvostrukom iznosu od iznosa utvrđenog u skladu sa stavom 5. ovog člana.
Takođe, druga mogućnost koju Zakon predviđa (a koja, takođe, više odgovara poslodavcima) je – ako sud u toku postupka utvrdi da je postojao osnov za prestanak radnog odnosa, ali da je poslodavac postupio suprotno odredbama zakona kojima je propisan postupak za prestanak radnog odnosa, sud će odbiti zahtev zaposlenog za vraćanje na rad, a na ime naknade štete dosudiće zaposlenom iznos do šest zarada zaposlenog. Ovo konkretno znači da je postojao osnov za otkaz, ali poslodavac nije ispoštovao postupak otkaza, koji je strogo formalan, zbog čega sud utvrđuje da je takav otkaz nezakonit. Međutim, ukoliko sud oceni da ima mesta primeni ove odredbe, neće vratiti zaposlenog na rad, nego će mu dosuditi predviđenu naknadu štete.
Pravo na naknadu po više osnova
Važno je napomenuti da ovaj vid naknade štete predstavlja supstituciju (zamenu) za vraćanje na rad, te se ova naknada štete često naziva i supstituciona i odnosi se samo na reintegraciju, a ne i na naknadu štete zbog izostale zarade. Znači, zaposleni koji ne traži vraćanje na rad ima pravo i na naknadu štete zbog izgubljenih zarada, jer se radi o dva različita osnova naknade štete, koje ne isključuju jedna drugu.
Lični stav autorke teksta
Suština navedenog člana je u zaštiti interesa, kako zaposlenog, tako i poslodavca, kao i u postojanju više mogućnosti za sud prilikom donošenja odluke o naknadi štete. Neophodno je informisati zaposlene o njihovim pravima i pre nego što uopšte dođe do sudskog postupka, bar ovako uopšteno i razumljivo za laike.
A ako ipak dođe do postupka, pa što reče Doris Dej – „Šta će biti – biće“!
Ovaj tekst ne predstavlja pravni savet, već stav autora, ne uvek i uređivačku politiku portala.
Autor: Jelena Janković, sudija Osnovnog suda u Kragujevcu, predsednik Odeljenja za radne sporove
Preuzeto sa Otvorena vrata pravosuđa
