Srbija 11. novembra obeležava Dan primirja

Dan primirja u Prvom svetskom ratu obeležava se sutra, 11. novembra, kao državni praznik u Srbiji i sećanje na završetak sukoba u kojem je stradalo više od 17 miliona ljudi.

Tog datuma 1918. nemački predstavnici potpisali su primirje u železničkom vagonu u Frankportu, nedaleko od francuskog Kompijenja. Sporazum je stupio na snagu u 11 časova po srednjoevropskom vremenu, čime su obustavljene borbe u Evropi.

Do njegovog stupanja na snagu tog dana na frontu je poginulo 2.738 ljudi. Na području Tanganjike i Severne Rodezije u istočnoj Africi ratna dejstva trajala su još dve sedmice.

Od više od 17 miliona poginulih u ratu, nešto veći broj bio je na strani Antante. Vojnih žrtava bilo je manje od deset miliona, a ostali stradali bili su civili. Srbija je, srazmerno svojoj veličini i broju stanovnika, pretrpela posebno teške posledice.

Prema memorandumu delegacije Kraljevine SHS na pariskoj Mirovnoj konferenciji 1919, Srbija je do oktobra 1915. mobilisala 707.343 ljudi, što je činilo 24 odsto ukupnog i 40 odsto muškog stanovništva. Isti dokument navodi 1.247.435 stradalih, odnosno 28 odsto stanovništva iz 1914. godine: 402.435 vojnih i 845.000 civilnih žrtava.

Primirje je predviđalo prekid neprijateljstava i povlačenje nemačkih jedinica na istočnu obalu Rajne, uz savezničku okupaciju Rajnske oblasti. Nemačka je trebalo da preda ratnu tehniku i oslobodi zatočene i internirane, dok je njena pomorska blokada nastavljena, a obim reparacija prepušten stručnim telima.

Sporazum je produžavan sve do sklapanja konačnog mira u Versaju 28. juna 1919. Rat je počeo u julu 1914, napadom Austrougarske na Srbiju.

Pre nemačkog primirja kapitulirale su njene saveznice Bugarska, Turska i Austrougarska. Nakon što su srpske snage sredinom septembra 1918. probile Solunski front, to bojište se raspalo, a Bugarska je kapitulirala 29. septembra. Usledila je kapitulacija Turske, a potom, 3. novembra, i Austrougarske.

Dugotrajan rat doveo je centralne sile u tešku krizu. Nemačku su pogodile glad i, pred kraj sukoba, epidemija španske groznice, dok su Austrougarsku potresali nestabilnost, masovna dezerterstva i proglašavanje otcepljenja na više mesta.

Posle nemačkog poraza kod Amijena u avgustu 1918. i savezničkog napredovanja na Zapadnom frontu, u Berlinu je zavladala panika. Nemačka vlada ponudila je američkom predsedniku Vudrou Vilsonu pregovore o prekidu ratnih dejstava na osnovu njegovih Četrnaest tačaka, zasnovanih na pravu naroda na samoopredeljenje.

Pre toga je u nemačkom vrhovnom štabu u Spau, u okupiranoj Belgiji, ocenjeno da je dalja borba bezizgledna. General Erih Ludendorf je krajem septembra rekao caru Vilhelmu II da je verovatan proboj nemačkih linija i predložio ponudu primirja.

Krajem oktobra, u noći između 29. i 30, izbila je pobuna u luci Vilhelmshafen i brzo se proširila. Car je abdicirao 9. novembra, a sledećeg dana otišao u izgnanstvo u Holandiju.

Princ Maksimilijan od Badena postao je kancelar 3. oktobra, uz očekivanje da će povesti zemlju ka miru. On je 9. novembra proglasio obaranje monarhije, a zatim prepustio kancelarski položaj socijaldemokrati Fridrihu Ebertu.

Vlade Francuske, Britanije i Italije dogovorile su 5. novembra početak pregovora o primirju, premda se nisu slagale sa Vilsonovom idejom samoopredeljenja. Nemačka delegacija pod vođstvom Matijasa Ercbergera krenula je u Francusku 6. novembra, a razgovori su počeli 8. novembra.

Nemačkim predstavnicima uručeni su uslovi i dat rok od 72 sata da ih potpišu. Maršal Ferdinand Foš, koji je u najvećoj meri oblikovao tekst, pojavio se na pregovorima samo dva puta. Nakon manjih izmena sporazum je usaglašen u 5 časova, a potpisan do 5.20.

Za saveznike su potpise stavili Foš i britanski lord admiral Roslin Vemis. Nemačku su zastupali političar Ercberger, diplomata Alfred fon Oberndorf, general Detlif fon Vinterfeldt i kapetan Ernst Vanslov.

Ratni ishod doneo je nestanak Austrougarske i stvaranje Austrije i Mađarske. Nemačka je deo istočnih teritorija izgubila u korist Poljske, Alzas i Lorena vraćeni su Francuskoj, a oduzete su joj i sve kolonije: Tanganjika, Kamerun, Jugozapadna Afrika, Togo i Nova Gvineja.

Turska je izgubila posede na Bliskom istoku, ali je odlučnošću Kemala Ataturka izbegla rasparčavanje. Rusko carstvo nestalo je posle revolucija u februaru i oktobru, odnosno novembru 1917. Sovjetska Rusija izašla je iz rata krajem te godine, a konačno separatnim mirom u Brest Litovsku u martu 1918.

Na prostoru nestalih imperija nastale su Čehoslovačka, Poljska, Finska, Estonija, Letonija i Litvanija. Teritorije su uvećale i Italija, Rumunija i Danska, kao i Japan na Pacifiku i Portugalija u Africi.

Regent Aleksandar Karađorđević je 1. decembra 1918. u Beogradu proglasio stvaranje Kraljevstva Srba, Hrvata i Slovenaca, potonje Jugoslavije. Taj čin je u to vreme doživljen kao ostvarenje nacionalnih ideala.