Disanje pod vodom nije nimalo lako. Dok ribe i mnoge vodene životinje uzimaju kiseonik iz vode pomoću škrga, druge su razvile kreativne načine da sa sobom povedu mehuriće vazduha s površine ili da ga zarobe oko tela.
Životinje, neke vrste, ipak biraju najteži put – zadržavaju dah, rone, pa se vraćaju na površinu da udahnu, iznova i iznova.
Neke životinje mogu ostati pod vodom neverovatno dugo. Ali koja životinja najduže zadržava dah? I šta joj omogućava takav podvig?
Važno je razlikovati dve stvari: koliko dugo životinja može da preživi pod vodom (dok ne umre) i koliko dugo svesno zadržava dah, objašnjava Vilko Ferberk, profesor ekologije sa Radboud univerziteta u Holandiji.
Na primer, mravi mogu da prežive nekoliko sati kada ih prisilno potopite, ali čak i vrste koje rone ne bi same od sebe ostale pod vodom duže od jednog minuta, kaže Filip Metjuz, profesor sa Univerziteta Britanske Kolumbije.
Takođe, da bi zadržavale dah, životinje moraju imati pluća, dodaje morski zoolog Džon Spajser sa Univerziteta u Plimutu.
To se odnosi samo na životinje koje imaju pluća, a nemaju škrge, poput nekih riba ili vodozemaca koje delimično dišu i kroz kožu.
Apsolutni šampioni u zadržavanju daha su slatkovodne kornjače, kao što je blandingova kornjača (Emydoidea blandingii).
Ove kornjače tokom zime ulaze u stanje hibernacije (brumacije) na dnu jezera i reka i mogu provesti pod vodom mesecima, naročito kada ih led zarobi ispod površine. Pošto su hladnokrvne, njihov metabolizam se usporava na niskim temperaturama, pa im je potrebno veoma malo kiseonika.
„Mnoge vrste slatkovodnih kornjača jednostavno sve ‘ugase’ kako temperatura opada i mogu ostati pod vodom bukvalno mesecima“, kaže Spajser. Ako se brumacija računa kao zadržavanje daha, kornjače su neprikosnovene.
Međutim, i one imaju malu „prevaru“ – mogu apsorbovati kiseonik iz vode kroz zadnji otvor, takozvanu kloaku, koja služi i za razmnožavanje i izbacivanje otpadnih materija.
Veće životinje mogu duže da zadrže dah jer imaju veće rezerve kiseonika, ali troše ga sporije po jedinici mase.
Kod sisara, rekord drži cuvierov kljunasti kit (Ziphius cavirostris), koji je zabeležio ronjenje od 222 minuta (3,7 sati). Ostali impresivni ronioci su arnuksov kljunasti kit (153 minuta) i ulješura (138 minuta).
Kitovi to postižu tako što im se uspori rad srca i metabolizam, smanjuje se dotok krvi ka manje važnim organima, a jetra i bubrezi se privremeno „gase“. Njihova tela su takođe puna specijalizovanih proteina (mioglobina i hemoglobina) koji skladište kiseonik. Kada im ponestane kiseonika, prelaze na anaerobni metabolizam – proces koji proizvodi energiju bez kiseonika, ali stvara mlečnu kiselinu kao nusproizvod.
Slonovski foke takođe mogu roniti i po dva sata, ali to se dešava uglavnom kada su u opasnosti, objašnjava Spajser.
Dok su kitovi šampioni među toplokrvnim životinjama, hladnokrvne vrste beleže još duža zadržavanja daha.
Slatkovodni krokodil (Crocodylus johnstoni) je ostao pod vodom čak 402 minuta (6,7 sati) kada je osetio pretnju. Ali apsolutni rekorder je glavata morska kornjača (Caretta caretta), koja je zabeležila neverovatno ronjenje od 610 minuta (10,2 sata), pokazalo je istraživanje iz 2007. godine. Druga istraživanja pominju i maksimum od 480 minuta (8 sati).
Ove životinje imaju slične mehanizme štednje kiseonika kao i sisari, ali imaju prednost jer ne moraju da troše energiju na zagrevanje tela. Njihov metabolizam u hladnim uslovima drastično opada, pa mogu satima mirovati na morskom dnu ili se skrivati u podvodnim pećinama, piše Livescience.
Daj svoj stav!
Još nema komentara. Napiši prvi.