Sahrana Josipa Broza Tita, 8. maja 1980. godine, bila je najveći medijski događaj u istoriji našeg grada.
Nikada se nije dogodilo da u Beogradu, u jednom danu i na jednom događaju, budu prisutne 124 zvanične državne delegacije, predvođene sa 38 šefova država, kraljeva i predsednika, pet prinčeva, sedam potpredsednika republika, šest predsednika parlamenata, deset predsednika i tri potpredsednika vlada, dvanaest ministara inostranih poslova, dvadeset članova vlada, dvadeset jedan državni funkcioner, devet multilateralnih organizacija, šest pokreta i četrdeset političkih partija.
To je bio toliko važan događaj da je Tito dva puta sahranjen kao u scenariju za holivudski film, piše
Kaldrma i donosi priču o pozadini te velike sahrane.
Naime, Josip Broz Tito, jedna od najpoznatijih medijskih ikona 20. veka u skladu sa tim kako je živeo prvo je sahranjen za kamere i gledaoce širom planete. Nešto kasnije, istog dana sahranjen je stvarno!? Nema dokaza da je Tito pisao ovaj scenario ali kao da jeste.
Šta se dešavalo nakon što su se kamere ugasile
Tog popodneva, 8. maja, pošto su se kamere ugasile, a svetski državnici počeli da napuštaju naš grad, jugoslovenska vojska (JNA) opkolila je večnu kuću tek sahranjenog jugoslovenskog predsednika.
U Kuću cveća ušli su pojedini članovi Titove porodice, odabrani funkcioneri i radnici sa velikom dizalicom. Sa groba je uklonjena ploča postavljena nekoliko sati ranije u direktnom prenosu. Iz grobnice je izvađen sanduk sa maršalovim telom i obložen bakarnom maskom. Sanduk je ponovo spušten u grobnicu, a potom je preko njega izlivena betonska ploča. Na kraju, uz pomoć dizalice, preko otvorenog krova, spuštena je mermerna ploča teška devet tona.
Potom je odneta ploča koja je postavljena nekoliko sati ranije u direktnom prenosu i sahrana je zaista bila završena. Nova ploča, koja se tamo nalazi već četrdeset godina, identična je kao ona postavljena pred gostima i za kamere. Titovi naslednici su to uradili jer su se veoma plašili da neko ne ukrade telo pokojnog predsednika kao što se dogodilo sa posmrtnim ostacima Čarlija Čaplina nekoliko godina ranije. Za njih, čija je jedina politika bila „posle Tita – Tito”, ta mogućnost bila je noćna mora.
Predstava izrežirana mesecima pre Titove smrti
Pet meseci ranije, 5. januara 1980. godine, negde oko ponoći, u zgradu savezne vlade na Novom Beogradu bili su pozvani direktor Televizije Beograd Milan Vukos i reditelj Moma Martinović. Predsednik Savezne vlade (Savezno izvršno veće – SIV) Veselin Đuranović dramatično im je saopštio da je zdravstveno stanje predsednika loše kao i da je Savezno izvršno veće na tajnoj sednici usvojilo plan sahrane u slučaju da se dogodi da Tito premine.
Plan nazvan „Dan D+4” trebalo je da se realizuje od Titove smrti do četvrtog dana kada je predviđena sahrana. Beogradska televizija se pet meseci pripremala za prenos sahrane predsednika koji se borio za život u Kliničkom centru u Ljubljani. Reditelj Martinović prenos je organizovao sa 10 reportažnih kola, 42 kamere i prvi put u istoriji naše televizije sa kamerama iz vojnih helikoptera.
Tehnika je već tokom proleća dopremana u Beograd iz televizija svih jugoslovenskih republika u strogoj tajnosti. Samo po jedna osoba i generalni direktor, pod zakletvom ćutanja, u svakoj televiziji u centrima jugoslovenskih republika znali su gde i zašto idu delovi televizijske tehnike. Za sve ostale to je bio zahtev jugoslovenske vojske, a kada JNA nešto traži nije se pitalo zašto.
Iz svih televizija svih jugoslovenskih republika odabrani su reditelji, kamermani, novinari i drugu tehničko osoblje potrebno da se realizuje prenos sahrane. Oni su živeli u kasarni, pod kontrolom vojske i savezne državne bezbednosti, i niko, čak ni njihove porodice, nije znao gde su i šta će da rade. Reditelj Martinović, koordinirao je radom reditelja koji su bili u reportažnim kolima.
Televizijski tim koji je okupio mesecima je pregledavao snimke poznatih sahrana, od Čerčilove do Kenedijeve. Od britanskog Bi-Bi-Sija dobijen je snimak sahrane lorda Mauntbatena po kojoj je urađen model prenosa za predstojeću sahranu. Novinar Miodrag Zdravković mesecima se pripremao da saopšti vest o Titovoj smrti. Njemu je rečeno da će imati tu ulogu još u martu. Pripremao se u posebnoj prostoriji sa timom ljudi i nije smeo da napusti Beograd, a odelo u kome je saopštio vest stajalo je mesecima spremno.
Vest je počinjala rečima “umro je drug Tito” i samo Zdravković zna koliko je puta tu rečenicu izgvorio u mesecima pre 4. maja 1980. godine.
Dan pre sahrane organizovana je generalna TV proba događaja koja nije smela da bude snimana i sačuvana. Međutim čak ni reditelju nije bilo saopšteno da će u prenosu na grobnicu biti postavljena ploča koja će kasnije biti zamenjena.
Kazano mu je da nije dozvoljeno da se snimi čin postavljanja ploče i naređeno je da se u tom trenutku u prenosu emituje kadar gardista koji ispaljuju počasne plotune.
Zašto je to urađeno? Jednostavno, organizatori sahrane nisu znali kako će da izgleda postavljanje ”lažne” ploče u TV prenosu. Ona nije bila laka, iako je bila kopija prave, pa im ”guranje ploče” na grobnicu nije delovalo dostojanstveno. Zato su odlučili da se u prenosu ne vidi postavljanje ploče.
Reditelj Martinović je odlučio da ignoriše ovo naređenje i želeo je da gledaoci u prenosu tokom kadra sa ispaljivanjem počasnog plotuna vide i postavljanje ploče makar na par sekundi. To se nije dogodilo zbog svemoćne jugoslovenske tajne službe. Da li su obaveštajci saznali šta Moma sprema ili su bili oprezni tek, kako je reditelj kasnije pričao, pripadnici savezne državne bezbednosti koji su stajali pored kamermana u Kući cveća u istom trenutku su, na komandu, iskoračili i leđima zaklonili objektive kamera dok se na grob postavljala ploča.
Moma je u režiji video da iz Kuće cveća ima samo zatamnjene ekrane pa je ostao u prenosu na počasnom plotunu. Ipak, ova uspešno izvedena operacija jugoslovenske tajne službe bila je povod za decenijske, netačne, špekulacije da Tito uopšte nije sahranjen u Kući cveća. Jer niko nije video trenutak kada je kovčeg spušten u grobnicu zbog brige Titovih naslednika da li će ta scena da izgleda dostojanstveno u prenosu.
Titova sahrana direktno je prenošena na svim televizijama u tadašnjoj Jugoslaviji, kao i u još šesnaest zemalja sveta, dok je u više desetina zemalja emitovan ceo snimak ili delovi sahrane. Titov grob je za četrdeset i pet godina posetilo skoro dvadeset miliona posetilaca što govori da je bivši jugoslovenski predsednik i danas svetski brend.
Šta vi mislite?
Još nema komentara. Budite prvi koji će otvoriti diskusiju.