Roditelji sve ređe čitaju deci: Ekrani, umor i trka s vremenom ugrožavaju pismenost

Sve više roditelja priznaje da ne čitaju naglas svojoj deci, uprkos dokazanim prednostima ove navike za njihov jezički, emocionalni i intelektualni razvoj, pokazuju niz anketa i iskustava edukatora.

Spencer Rasel, bivši učitelj i osnivač popularnog Instagram profila Toddlers Can Read, prošle nedelje je pitao roditelje: „Zašto ne čitate deci?“ Odgovori koje je dobio varirali su od stida do frustracije. Neki su rekli da im je dosadno, drugi da nemaju vremena, a pojedini su priznali da ni sami ne vole da čitaju.

Mnogi roditelji, posebno mlađe generacije, imaju problem da zadrže pažnju svoje dece tokom čitanja. „Stalno me prekida“, „hoće da preskoči sve stranice“ – samo su neki od komentara. Neki uživaju u čitanju, ali im smeta ponavljanje – deca traže istu knjigu iznova i iznova.

Prema istraživanju HarperCollins UK, roditelji iz generacije Z (rođeni posle 1997. godine) znatno ređe doživljavaju čitanje kao zabavu u poređenju sa starijim generacijama. Samo trećina dece uzrasta od pet do deset godina često čita iz zabave – znatno manje nego 2012. godine, kada je to činilo više od polovine.

Rasel tvrdi da se posledice ovih navika već osećaju u školama. Roditelji mu se obraćaju zbog dece starih i do 14 godina koja se još uvek bore s osnovnim čitalačkim veštinama. „Deca mogu satima da gledaju YouTube, ali kad im date knjigu – beže“, kaže on.

Roditelji generacije Z suočeni su s ekonomskom nestabilnošću, rastućim troškovima vrtića (u SAD-u oko 11.000 dolara godišnje) i pritiskom svakodnevnog života. Uz sve to, ekrani su neizbežni – a upravo su oni prva generacija koja je s njima odrasla. „Ekrani zamenjuju vreme koje roditelji treba da provode sa decom“, upozorava Rasel.

Lekari upozoravaju da višak vremena ispred ekrana može ugroziti dečji razvoj jezika, pažnje i empatije. Američke preporuke kažu da deca između dve i pet godina ne bi smela da provode više od jednog sata dnevno uz needukativni sadržaj. Ipak, većina roditelja smatra tablet „nužnim zlom“ kada dete odbija knjigu.

Dona Daf, profesorka patologije govora, kaže da deca koja ne čitaju kod kuće često dolaze u školu s manjim fondom reči, što utiče na celokupan uspeh. „Knjige su izvor bogatog jezika“, kaže ona.

Beki Kalsada iz Udruženja školskih bibliotekara SAD-a podseća da roditelji ne moraju da provode sate u čitanju. „Čak i pet minuta, knjiga s nekoliko reči i slika, može biti dovoljna za početak.“ Dodaje da čitanje ne mora da znači čitanje svake reči – dovoljno je razgovarati o slikama ili pustiti dete da samo ispriča priču, navodi Guardian.

„Pratite interesovanja svog deteta“, zaključuje Daf. „To je najbolji put ka ljubavi prema čitanju.“